Подршка женама кључна за опстанак села – Град Ужице
Жене које живе у сеоским срединама у већини случајева налазе се у лошијој материјалној ситуацији, у односу на мушке чланове друштва, јер најчешће учествују у неплаћеном кућном и раду на газдинству. Не сме се заборавити да је њихова улога кључна за опстанак руралног подручја, због чега се веома радујемо женама које су се одважиле и своје идеје и креативност претвориле у бизнис. Међу њима су Љубинка Селаковић из Кремана, Марина Јанковић из Карана и Драгана Думбеловић из Горјана. Свима је заједничка љубав према селу на првом месту, али и жеља да њихова деца одрастају у здравом окружењу.
Марина Јовановић је одрасла у Карану и то је место које је одабрала за формирање своје породице. Радују је све промене које су се десиле у претходних пар деценија, по питању положаја жена.
“Некада су жене много више радиле и помагале мушкарцима када су пољски радови у питању. Из године у годину доста је побољшана механизација, што је женама био велики плус, у смислу да не морају доста послова да раде на пољу које су некада морале нпр. (купљене сена, ручно сејање кромпира, ручно се садио купус…). Жена треба да буде стуб куће. А то значи да мора бити спремна да поднесе велики терет. И када је у питању рад на селу, и одгајање деце и све остале обавезе. Ја сам неко ко воли да живи и ради на селу. Никада не бих живела у граду. Овде је мој мир и задовољство. Уколико човек ради оно што воли и то га испуњава, ништа више му није потребно. Свака жена која иде напред, залаже се за своју породицу, бори се, ради, наравно да има право при одлучивању као и право на економску добит, што за разлику од некада (у време наших бака, прабака) то није био случај”.
Са њом се слаже и Љубинка Селаковић рођена у Кремнима где и данас живи. Ипак, додаје, нису сви спремни на тај обим посла.
“Живот у селу је веома леп, али захтева потпуну преданост, ако желиш да се храниш здравим производима. Било ко да дође из града каже како је лепо, а нико не пожели да окопа и залије башту , нити да нахрани стоку. У селу су жене главни стубови у породици. Оне стижу да припреме ручак, помажу деци око учења, поспремају по кући, а уз све стижу да брину и о животињама, да окопају башту и одраде друге пољске радове. Врло често млађе жене одлазе и на посао, јер породица не може живети од једне плате. Самим тим још више обавеза стављају на своја плећа”.
Драгана Думбеловић живи у Горјанима одакле је годинама ишла на посао, међутим стицајем околности остала је без посла и то је натерало да потражи додатне изворе прихода.
“Одлука је била тешка, али смо као домаћинство заједно разговарали о потребама и могућностима. Покретање додатног посла захтевало је ризик, заједничким напорима смо успели да стабилизујемо кућни буџет. Првобитни план о узгајању и предаји паприке хладњачама је пропао, а како све уложено не би пало у воду, одлучили смо се да правимо ајвар. То је био први корак на путу нашег развоја. Важно је било планирати пажљиво и подржавати се међусобно током овог процеса. Временом смо проширили нашу производњу, тако да сада производимо комплетан асортиман зимнице”.
Да су рад, добра организација и подршка кључни фактори у покретању једног посла у руралном подручју кључни потврђује и Марина Јанковић.
“Ја сам одрасла на селу и заиста волим село и волим да радим. Сама себи одређујем радно време и одмор уз кафу. Удала сам се на село. Муж и његови родитељи су се тада већ дужи низ година бавили производњом поврћа, а за мене то није било ништа непознато, јер се и моја породица бавила исто том производњом, само у мањим количинама. Производња нашег поврћа се показала веома успешна и тада почињемо наше производе да пласирамо у продавнице у Ужицу, муштерије су задовољне, а и ми такође”.
Рад од куће све је популарнији, али се мора признати да га је лакше реализовати у граду, где је већа и разноврснија понуда послова и где вам је све практично надохват руке. Са друге стране у селима је то другачије. Већа удаљеност, недостатак инфраструктуре и много других фактора утиче на одлуку тих жена да покрену сопствени посао, наравно званично, јер оне свакако раде пуно радно време и броје много прековремених сати али без плате и осталих принадлежности.
“У разговору са женама у нашем селу од већине њих сам чула да би највише волеле када би могле да имају неки посао који би био везан за рад код куће. Тако би могле и да увек буду уз своју децу, а и да од свакодневног посла у башти, њиви, ливади… остваре неку економску добит”, каже Љубинка Селаковић.
“Лично сам имала среће да добијем посао у свом месту. Обзиром да цео живот радим са децом отуда и велика љубав према њима. Из жеље да што више изразим своју креативност почела сам да хеклам играчке и одевне предмете за децу. Још у детињству уз маму и баку учила сам да хеклам и плетем. Данас када и ја имам своје унучиће , пресрећна сам што сву моју љубав према њима могу да им пренесем кроз те своје ручне радове.
Пошто су деца одрасла и постала своји људи, сада имам много више времена да се посветим хеклању и плетењу. Још увек је то само мој хоби, али како време пролази све више сам свесна да би из овога у некој блиској будућности могао да се развије неки додатни посао”.
Поставља се и питање у којој мери су женама у руралном подручју доступне информације о могућностима које имају као власнице пољопривредих газдинстава и на какаве све подстицаје и субвенције могу рачунати. Према речима Драгане Думбеловић управо недостатак информација једна је од препрека.
“Сматрам да их понекад спречавају недостатак информација о могућностима, страх од ризика и недостатак подршке у локалној заједници. Едукација о предузетништву и стварање мреже подршке би могли помоћи у превазилажењу тих препрека и подстицању жена да покрећу сличне послове. И подршка локалне самоуправе и државе може бити кључан фактор за успех пословања. Лично, као власница пољопривредног газдинства, истраживала сам доступне субвенције, али нисам имала прилику да искористим велики број њих. Међутим, међународне субвенције су ми пружиле значајну помоћ у инвестицијама, опремању простора за рад и унапређењу пољопривредних активности. Важно је пратити доступне програме подршке и активно користити ресурсе који се пружају предузетницама”.
Подршка је по речима Марине Јанковић важна у погледу подстицаја и субвенција, али и одређене извесности.
“Значило би када би био обезбеђен сигуран пласман производа, али је потребно и много више манифестација, све то било би ветар у леђа за жене на селу”.
Оснивање удружења и задруга такође је по мишљењу Љубинке Селаковић један од основних механизама за сигурнију производњу и пласман производа али и развој самог села и останак младих људи у њима.
“У време мог детињства у селу је био један погон конфекције , и тада је много девојака, млађих жена радило и живело у свом месту. Захваљујући томе школа нам је била пуна ђака”.
Све наше саговорнице сагласне су и у ставу да су едукације, обуке и радионице које се одржавају у местима у којима живе веома важне.
“Едукација игра кључну улогу у оснаживању жена да препознају доступне ресурсе и искористе их у својим пословним активностима. Стварање програма едукације о финансијама, предузетништву и доступним подршкама може значајно допринети јачању економске улоге жена, посебно у руралним срединама и сматрам да је врло потребно”, каже Драгана Думбеловић.
Данас је незамисливо да у предузећу, компанији или некој трговини радите без плате и осталих принадлежности које вам по закону припадају. Да ли је то случај и са женама које живе и раде у селу?
Ово је питање које сви треба себи да поставимо и да сви заједно учинимо оно што је до нас, како би жене у руралним срединама имале једнаке могућности. Јер, никако не смемо заборавити да без тих жена нема ни породице, ни живота у селима. Чему онда свака друга врста улагања?
Oвaj тeкст нaстao je у oквиру прojeктa “Кључни кoрaци кa рoднoj рaвнoпрaвнoсти – фaзa 2″, кojи спрoвoди Aгeнциja зa рoдну рaвнoпрaвнoст и oснaживaњe жeнa (УН Woмeн) у пaртнeрству сa Кooрдинaциoним тeлoм зa рoдну рaвнoпрaвнoст Влaдe Рeпубликe Србиje, уз финaнсиjску пoдршку Eврoпскe униje. Стaвoви у oвoм тeксту припaдajу искључивo aутoримa и aутoркaмa, и нe прeдстaвљajу нужнo стaвoвe УН Woмeн, Уjeдињeних нaциja, или билo кoje другe oргaнизaциje пoд oкриљeм Уjeдињeних нaциja.
