VIDELI smo u prethodnim nastavcima kako je Staljin munjevito reagovao na Zorgeovu informaciju iz Japana. „Barbarosa“ nije jedini slučaj zanemarenog upozorenja o napadu.
PREVIDI Staljin je naseo Hitlerovom pismu, Foto AP
Isto se desilo i sa Perl Harburom, napadom Severne Koreje i Kine na Južnu Koreju, arapskim napadom na Izrael 1973. godine. I tada su donosioci odluka odbacili obaveštajne podatke jer su oni protivrečili ranijim predrasudama. A često su i neprijatelji predviđali poteze obaveštajaca, pa su namerno slali suprotne signale. Na primer, Hitler je napisao Staljinu pismo u kojem je rekao da Nemci okupljaju trupe uz sovjetsku granicu kako bi izvršili invaziju na Englesku. Čak je „upozorio“ Staljina da će neki nemački generali možda praviti provokacije preko sovjetske granice. Zamolio je svog kolegu u Kremlju da se ne da provocirati i da prepusti njemu, Hitleru, da to sredi.
Ironija istorije je u tome što je Staljin, koji nikome nije verovao, izgleda verovao Hitleru. Inače, širom sveta izgleda da se najveći broj katastrofalnih previda događa u trenucima tumačenja i političkog odgovora na sakupljene podatke, a ne u onoj prethodnoj fazi, kada se podaci skupljaju.
Jedan od razloga za izbijanje Korejskog rata, koji je sasvim iznenadio Amerikance, je zaokupljenost Trumana i njegovih savetnika Formozom (Tajvanom). Oni nisu imali strpljenja da čitaju izveštaje CIA, a čak su i posle izbijanja rata zanemarili upozorenje te agencije da će prodor američkih trupa u Severnoj Koreji neminovno izazvati kinesku odmazdu. To se i desilo, pa je Korejski rat produžen.
Jedna apokrifna priča o Kisindžeru dobro ilustruje problem ubeđivanja političara. Stari lisac je dobio izveštaj o pokušaju državnog udara negde u svetu. Negodovao je što nije bio ranije obavešten. Kada su mu obaveštajci rekli da su ga bili obavestili, odgovorio je: „Da, ali me niste ubedili.“
DRUGI veliki nedostatak britanskih i američkih službi je specifični etnocentrizam. Neki autori su obaveštajne službe ovih država i nekih drugih („pet očiju“: SAD, UK, Kanada, Australija i Novi Zeland) nazvali „zatočenicima anglosfere.“ Još u doba Vijetnamskog rata pokazalo se da skrivene kulturne predrasude ozbiljno osakaćuju sposobnost CIA za donošenje dobrih odluka. Uprošćeno rečeno, američki obaveštajci su razmišljali kao Amerikanci, a trebalo je da razmišljaju kao njihovi vijetkongovski neprijatelji. Videli smo da su na uhođenje nekih Avganistanaca potrošili više nego što su svi Avganistanci zaradili. Ipak, nisu mogli da shvate da postoje ljudi u svetu koji ne žele američke vrednosti.
Istraživači se slažu oko činjenice da obaveštajne službe nisu dovoljno teorijski proučene. Ni ovaj feljton se neće baviti teorijom. Niti će biti pokušaj da se dâ sveobuhvatni pregled istorije tajnih službi. Ambicija ovog teksta je da ukaže samo na jednu stranu njihovog rada. Onu kada prekorače svoj delokrug. Time nisu mnogo naškodili pravim neprijateljima svojih zemalja, ali su često svojim državama i ideologijama naneli mnogo štete. Malo šta je više kompromitovalo ideje komunizma, proleterskog internacionalizma, a u slučaju Jugoslavije bi trebalo dodati i ideju bratstva i jedinstva, od štetne delatnosti komunističkih tajnih policija. Isto to važi za „odbranu“ demokratije i ljudskih prava koju su sprovodile CIA i slične organizacije.
UPROŠĆENO rečeno, pričaću samo o onim slučajevima u kojima je napadan pogrešan ili nepostojeći neprijatelj. To znači da ne poričem potrebu svake države da se tajnim putem prozru namere i planovi, snage i slabosti pravih neprijatelja. Avaj, u ratovima tajnih službi vođenih u tami laži, poluistina, zabluda i neznanja često se nije videlo ko je neprijatelj, odakle stiže opasnost. Zar ne greše i ne lažu svi, zapitaćete? Zašto bi obaveštajne službe bile okrivljene za nešto što se dešava vladama, generalštabovima, svim mestima gde se odlučuje? Nisu grehovi tajnih policija neznanje i previd. Pravi greh je oholost. Sve su te službe tvrdile da sve vide, čak i u mraku. Odbijanje da se priznaju laži, greške, zablude često je dovodilo do tragedija, lokalnih, a ponekad i globalnih razmera. Od Jugoslavije do Iraka i Ukrajine.
Zato je, kaže Kristofer Moran, istorija tajnih službi dugo bila „Pepeljuga“ ostalih istoriografskih disciplina. Dokumenta su dugo držana u tajnosti. To je imalo smisla za tekuće operacije kod kojih bi otkrivanje identiteta agenata moglo da ugrozi njihov život, kao i da obeshrabri regrutovanje ljudi za tako opasan posao. Često je sakrivanje bilo besmisleno, kao tajnost obaveštajnih izveštaja oko bitke kod Vaterloa. Profesionalni istoričari su bili onemogućeni da pišu o obaveštajnim službama, ali su o njima mnogo pisali istraživački novinari i, kako ih Moran naziva, „trgovci razotkrivanjem“ (expose merchants).
MNOGO veću težinu ima knjiga ogorčenog bivšeg pomoćnika direktora MI5 Pitera Rajta (Wright) Lovac na špijune (Spycatcher) 1987. godine. Pol Gringras (Greengrass) je bio njegov duh-pisac. Gringras je stekao veliku slavu svojim filmovima o Džejsonu Bornu.
Svašta je pisalo u toj knjizi. Kako je bivši generalni direktor obaveštajne službe ser Rodžer Holis (Hollis) bio sovjetska krtica, kako je služba prisluškivala svog premijera Harolda Vilsona u želji da ga kompromituje. Vlada Njenog Veličanstva je zabranila knjigu u Engleskoj, ali ne i u Škotskoj niti u prekomorskim zemljama Komonvelta, kao ni u SAD.
Glupost svake administracije ima težnju da raste kao lavina nastala od grudve snega.
Umesto da se primiri, vlada je poslala sekretara kabineta Roberta Armstronga da na australijskom sudu zatraži zabranu. Svetski mediji su ismejali nesrećnog Armstronga kada je prvo odbio da prizna postojanje službe, a onda izjavio kako je „bio ekonomičan sa istinom“. Knjiga je postala bestseler u Americi, a zatrpala je police prodavnica polovnih knjiga u Engleskoj.
Zbog svega toga nećemo pisati o britanskoj službi. Osim slabije dostupnosti građe, čini se da se britanska SIS nema mnogo čime pohvaliti posle zaista herojske uloge u Drugom svetskom ratu. Uprkos filmovima o Džejmsu Bondu, Britanci su i na obaveštajnom planu pali u zasenak. Njihovi špijuni su podelili sudbinu propale imperije. Zato analizu štetnosti službi za svoje države i njihove javne ciljeve počinjem sa CIA iako na početku govorim o Britancima jer su u Drugom svetskom ratu oni bili iskusnija prethodnica američkih službi.
STARIJA sestra CIA je britanska obaveštajna služba za inostranstvo, MI6. Ona je možda i najstarija tajna služba u svetu, koja postoji bez prekida od 1909. godine. I ona je imala svoje trenutke slabosti, pa su Sovjeti od tridesetih godina uspeli da ubace svoje agente u same vrhove britanske službe. Bečlija Arnold Dojč, saradnik Vilhelma Rajha, zavrbovao je za Sovjete 25 agenata, među njima čuvenu „kembridžku petorku“ s Kimom Filbijem na čelu. Sovjetski špijuni su dostavili mnogo toga, od informacija o projektu „Menhetn“ do spinovanja izveštaja iz Jugoslavije u korist partizana, a na štetu JVuO. Činilo se da je Kominterna bila tako uspešna u regrutovanju agenata jer je igrala na idealizam mladih intelektualaca iz viših klasa koji su verovali da pomažu borbi za pravednije društvo, a posle i u to da se, pomažući Sovjetskom Savezu, bore protiv fašizma.
Čuveni pisac špijunskih trilera Grejam Grin (Graham Grin, koristim izgovor imena po rečniku Tvrtka, a koje se često razlikuje od u javnosti uvreženih verzija), u predgovoru engleskog izdanja memoara Kima Filbija pokazuje veliko razumevanje za neshvaćeni idealizam svog kolege iz britanske SIS (Secret Intelligence Service).Naziva ga „strasnim hodočasnikom“ i borcem za ugnjeteni proletarijat. Kristofer Moran se pita da li su ove reči koštale Grina plemićke titule, pa čak i Nobelove nagrade.
PRIKRIVANjE DOKUMENATA
PROBLEM sa izučavanjem istorije tajnih službi je oskudica izvora. To nije samo slučaj kod nas u Srbiji. Do pre nekoliko decenija Britanija ne samo da je držala u tajnosti dokumente o svojim obaveštajnim službama nego se nije govorilo ni o njihovom postojanju.
Početkom pedesetih godina čak ni podsekretar unutrašnjih poslova ser Frenk Njuman nije znao adresu obaveštajne službe Njenog Veličanstva. Govorilo se da je britanski stav o obaveštajnoj službi isti kao i britanski stav o seksu. Svi znaju da se nešto dešava, ali nije se govorilo ili pisalo o tome.
SUTRA: BRITANSKA TAJNA SLUŽBA PRISVOJILA PUČ 27. MARTA