NEKIH dvanaest godina po pripajanju Timočke krajine Srbiji, pod Milošem Obrenovićem, 1833, i samo tri godine pre nego pggo će Evropom prohujati februarska revolucija 1848, u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, rodio se Nikola Pašić.
Beograd U vreme kada je Nikola Pašić upisao Veliku školu, Foto “Vikipedija”
Kojeg je to dana tačno bilo — ne zna se, međutim. Navode se različiti datumi, a sam Pašić, kad je o tome pitan, izbegavao je da da neki potpuno jasan odgovor. Obično bi, kad bi mu bilo postavljeno pitanje u tom smislu, odmahivao rukom i mrmljao sebi u bradu: „To uopšte nije važno …“
Po Karlu Sforci, koji je imao prilike da s Pašićem izmenja mnogu reč, Pašić se rodio na Nikolj-dan, 10. decembra 1845. po starom kalendaru. „Bar taj datum“, kaže Sforca, „naveo je on kad je 1920. godine uzeo da diktira svome sekretaru biografske podatke, što mu je brzo dosadilo“. U podacima o Pašiću koji se nalaze u arhivi Politehnike u Cirihu, kao datum rođenja navodi se 16. decembar 1845. po novom kalendaru. U Ilustrovanom radikalnom almanahu Nikola Pašić, D. Šijački iznosi čak da je Pašić rođen 1844. na Svetog Nikolu. Dobar poznavalac Pašića i njegovog života, jedno vreme i jedna vrsta njegovog sekretara, profesor Radoslav Jovanović, tvrdi da je vođ radikala rođen 6. decembra 1845. godine po starom kalendaru. Već citirani dr Niko Županić je mišljenja da je Pašić rođen 19. decembra 1845. godine po novom kalendaru…
Pašićev rodni grad Zaječar, bio je, kad je Pašić ugledao sveta, sivo i monotono provincijsko trgovište, poluselo — poluvaroš. Ulice krivudave, sokaci u stvari, kuće niske i s malim prozorima, ćepenci — u svemu jedno od onih mesta za koje se govorilo da su takva da im se čovek obraduje samo kad im okrene leđa. Ali, stalno u razvoju, Zaječar je neprestano dobijao u važnosti, pogotovu od časa kada je postao sedište okruga — Crnorečkog. Uporedo s tim, rastao je i broj stanovnika. Dok je 1839. Zaječar bio još samo veće selo, sa 152 kuće, godine 1844. broj stanovnika bio se udvostručio. Zahvaljujući brzom napretku, već 1863. grad broji 900 domaćinstava, a prema popisu iz 1890. — stanovnika je imao 5878, od kojih se 1775 isključivo bavilo zemljoradnjom.
VEĆINA zaječarskog stanovništva (kao, uostalom, i stanovništva u celoj Istočnoj Srbiji), vukla je svoj koren sa strane, između ostalog i iz Bugarske. (Samo u Grljanu, selu u okolini Zaječara, bilo je popisano, 1890, stalno nastanjenih 758 Bugara.) Kako to navodi i Jovan Cvijić, sem Bugara, i znatno više od njih, u Zaječaru i Istočnoj Srbiji, u celini, tokom vremena našli su svoj zavičaj i mnogi Kosovci, Sjeničani, Crnogorci, Vlasi, kao i Šopovi. Do masovnijeg doseljavanja treba da je naročito došlo između 1819. i 1839. godine. U ogromnoj većini pridošlice su bili Srbi iz susednih turskih pašaluka i Austrije. Slabo naseljeni bogati krajevi slobodne Srbije bili su privlačni kako iz ekonomskih, tako i iz političkih razloga. U kojoj meri je tadašnja Srbija bila privlačna potvrđuju i statistički podaci o porastu stanovništva u njoj. Dok je 1819. Srbija brojala svega oko 400 hiljada stanovnika, godine 1833. broj stanovnika se popeo na 678.192, a samo šest godina kasnije on je iznosio — 812.269.
I Pašićevi preci bili su doseljenici. Poticali su iz Tetovske oblasti, krajem 18. veka potpuno opustošenoj usled turskih zuluma. Kada su se oni tačno naselili (osnovavši naselje Zvezdan) nema pouzdanih podataka. Po nekim navodima, to treba da je bilo još krajem 16. veka… Ali zato se zna ko je bio Pašićev najstariji predak. To je bio „neki Raja, po kome se i danas zove jedan potok u ataru opštine Zvezdanske. Ded Nikole Pašića zvao se Paša. Bio je, veli se, pekar ovde, u Zaječaru. Po njemu mu je, svakako, i prezime Pašić. Paša je imao sinove Petra i Jotu. Petar je imao sinove Nikolu i Najdana i ćerku Ristosiju. Prema tome Nikola Pašić je sin Petra Pašića. Drugi sin deda Paše, Jota, imao je sina Lazara, kaže se u tekstu nepotpisanog autora, objavljenog u Ilustrovanom radikalnom almanahu.
PAŠIĆ je bio prvo dete u drugom braku Petra Pašića (koji se od prve žene rastao zato što nije mogla imati poroda). Na krštenju je dobio ime Nikola (narod pobeđuje, prema odgovarajućoj grčkoj reči). Neki nadimak, još dok je bio dete, nije dobio ni od roditelja — iz milošte, a ni od svojih vršnjaka s kojima se po zaječarskim sokacima i poljanama igrao „šorkape“ i „janidžajsa“. Na Velikoj školi u Beogradu, a potom i u Cirihu, drugovi su ga zvali — Pašom. Kad je već postao političar i državnik na glasu, pristalice su mu dale nadimak — Baja („Zna Baja šta radi!“). Pogrdnih nadimaka, međutim, imao je više, i njih je dobio uglavnom u poznim godinama, u vreme kad se najžešće borio sa svojim političkim protivnicima. Jedan od takvih nadimaka, Bugaraš, prišiven mu je u vreme vlade kralja Milana Obrenovića, delom zbog navodnog bugarskog porekla, ali pre svega zbog toga što se zalagao za sporazumevanje i zajedništvo sa Bugarima.
Prvenac, i miljenik u porodici, Pašić je imao i lepo i bezbrižno detinjstvo. Otac nije bio bogat, ali je ipak, baveći se zemljoradnjom i trgovinom, ostvarivao pristojan dohodak. Zahvaljujući tome, on je sina i mogao da pošalje „na škole“. Kad je Pašić, međutim, uistinu počeo da „uči knjigu“, ne bi se sa punom sigurnošću moglo reći. Što-šta i u ovom pogledu kod Pašića nije jasno … Zabunu, pre svega izaziva i sama činjenica, da je on, kao slušalac Tehničkog fakulteta Velike škole, bio od nekih nastavnika mlađi jedva tri godine — Čedomilja Mijatovića i Gliše-Gige Geršića, na primer, a od jednog Dragiše Stanojevića — jedva koji dan više od godinu dana …
KAKO JE tačno utvrđeno, Pašić je srednje školovanje počeo u Negotinu, na tamošnjoj gimnaziji. Tu je završio dva razreda, prvi i drugi. Treći i četvrti razred gimnazije završio je u Zaječaru. Peti i šesti razred — u Kragujevcu, gde se učio i Svetozar Marković (i gde su đaci, po Svetozaru, bili tučeni „prosto iz običaja, iz rutine“).
Sledeća „štacija“ u Pašićevom školovanju, posle Kragujevca, bio je Beograd, Velika škola. Već sam susret sa Beogradom, prestonicom i najvećim gradom u Srbiji toga vremena (sa oko 20 hiljada stanovnika), mora da je za Pašića bio veliki događaj. Mora da mu se sve u gradu činilo i veliko i neobično, mada je ondašnji Beograd bio samo jednim delom evropska varoš (Brži razvoj grada počeo je tek od 1878. godine). Većinom, stambene zgrade bile su turske udžerice (te udžerice nisu bile još nestale ni kad je Pašić prvi put izabran za predsednika opštine, u decembru 1889, dobivši na opštinskim izborima skoro sve glasove). Voda se donosila u kuće iz javnih česama… Najveća i najlepša zgrada bila je, bez sumnje, Kapetan-Mišino zdanje, u kojoj je bila smeštena i Velika škola. Bila je to i onda palata u punom smislu te reči, „vanredno impozantna zgrada”, kako je to zabeležio austrijski putopisac i arheolog, F. F. Kanic. Kad je Kapetan-Mišino zdanje završavano, a i jedno dobro vreme potom, Knez-Mihailova ulica još nije postojala. Glavna ulica bila je Vasina — tada uska i krivudava …
NIJE VOLEO KAFANU
ŠTO JE Pašiću, koji nikada u životu nije voleo kafanu, posebno moralo pasti u oči, po dolasku u Beograd, to su bile kafane (i aščinice, kao što je u svoje vreme bila čuvena Jamandijeva aščinica, u kojoj su se na veresiju hranili i mnogi đaci sa Velike škole). Kafana je bilo na svakom koraku, maltene. Posećivali su ih slušaoci Velike škole, i to masovno, ali oni će (druge generacije, naravno) biti i ti, koji će, 1894, organizovati prve demonstracije u svetu protiv kafana, zapravo onih u kojima su nastupale lako odevene pevačice i zabavljale goste raskalašnim pesmama.
SUTRA: UNUK PEKARA IZ ZAJEČARA KRENUO JE U VELIKI SVET