GLUMU KORISTIM TERAPEUTSKI, DEŠAVALO SE DA KROZ ULOGU IZLEČIM SVOJE JADE! Milica Janevski o rizicima u poslu, životu i savetima
Stiče se utisak da su se poslovne želje glumice Milice Janevski rađale u vreme kada su se i sticali uslovi da ih ostvari. Iza sebe ima nekoliko uspešnih likova kojima je za potrebe serija pozajmila svoje telo i glas.
Spektar osobina koje je privatno krase mnogo je širi od onih koje poseduju te snažne žene oživljene pred kamerom i ova dramska umetnica ih ne skriva. Pre glume bavila se sportom, ima dva crna pojasa u karateu i voli da slika. Detinjstvo i sazrevanje nudili su joj i druge opcije, ali je ona bila odlučna u tome da postane glumica.
Tužiteljka Ana Basta u seriji “Deca zla” trenutno ju je stavila u fokus, ali njena karijera počela je znatno ranije. Simbolično, pomalo hrabro i opet samo iz želje da radi svoj posao.
foto: Petar Aleksić
Da niste prihvatili ulogu u jednom studentskom filmu, pitanje je gde biste danas bili.
– Kada sam prešla u Beograd, nije bilo posla. Grcala sam u tome da li ću moći da platim kiriju, a nisam htela da opterećujem roditelje. Jednog dana pozvao me je kolega iz Banjaluke i predložio da pomognem njegovoj drugarici koja snima studentski film. Pomislila sam kako je bolje da radim nešto, pa makar i za džabe, nego da sedim kod kuće.
Šest meseci kasnije ispostavilo se da je odluka bila na mestu.
– Dobila sam poziv da odem na kasting za seriju “Kosti” u Banjaluku. Ispostavilo se da je studentkinja kod koje sam igrala pokazala reditelju Saši Hajdukoviću svoj film, ali i da njena mama drži tu produkciju. Spremila sam se dobro i odmah dobila posao. Premijera serije bila je usred korone, kada su svi bili po kućama i gledali televiziju, pa je lepo odjeknula. Od tada je telefon počeo da mi zvoni i nije prestao.
Nije prošlo mnogo vremena, a desile su vam se i druge ozbiljne uloge. Jeste li zaista jaka žena, kako vas reditelji najčešće vide?
– Više je to pitanje za nekog sa strane, ali činjenica je da svojim habitusom, fizičkom i duhovnom snagom, ali i vaspitanjem, odajem utisak stabilne žene. Pritom imam i duboki glas, koji doprinosi ozbiljnosti, a reditelji znaju da sam i majstor džudoa i karatea i fizički izuzetno spremna. Ali, to je i pitanje dugogodišnjeg rada na sebi, osećaja stamenosti, a opet i izuzetne osetljivosti. Pretpostavljam da mi se u toj kombinaciji i veruje.
Zanimljive su okolnosti u kojima vas je našla uloga u “Deci zla”?
foto: Promo
– Kada sam dobila poziv za kasting, imala sam poslednjih 100 evra u džepu. Htela sam da učinim sve što je do mene da dobijem ulogu, pa sam se poigrala. Kupila sam plavo odelo i belu bluzu, obula cipele na štikle, otišla kod frizera… Ogrnula sam svoj stari beli kaput i pomislila da će, čim uhvatim bravu od vrata produkcije, uloga biti moja! Ubrzo su mi javili da sam dobila ulogu. Odelo je bilo strategija jer sam naučila da se telo drugačije ponaša kad je na štiklama, a drugačije u trenerci.
Da li je to odelo i dalje deo vašeg garderobera?
– Jeste. (smeh)
Koliku je ulogu imao savet vaše tetke, koja je sudija?
– Čitala sam joj svoje replike preko telefona, preslišavala me je i na snimanju nisam imala dilemu.
Da li se podrazumeva da glumac ima samopouzdanje samim tim što je glumac?
– Da, jer smo izloženi i svi nešto očekuju od nas, a mi moramo da imamo hrabrosti. E sad, samopouzdanje nam je krhko. U jednoj predstavi stoji da su glumci osetljiva bića. I zaista, pogrešna reč ili pogled mogu da me poljuljaju. Ali, što sam starija, rezultati iza kojih mogu da stanem nadograđuju mi samopouzdanje. Sećam se kako nam je profesorka Jasna Đuričić na akademiji govorila da onaj ko radi na sebi, ko ulaže u svoje veštine, ima pravo i da priča. Njegove reči drugačije zvuče nego reči onoga ko sedi i bleji, a ima mišljenje o svemu i svačemu što je kod nas danas popularno.
foto: Beta/Teodora Milovanović
Kako je moguće da glumci često imaju tremu od javnog nastupa?
– Privatno nismo naša uloga koja nam daje osećaj bezbednosti. Jer, mnogo je lakše preuzeti njenu sudbinu i kroz nju izlagati stavove. Ja, recimo, mucam kad javno govorim i imam tremu. Ta naša privatna bića vrlo često su potpuno drugačija od onoga kako nas ljudi kroz uloge doživljavaju. Publika identifikuje glumca sa rolom, a on je često kontra, pa se razočaraju. Moje kolege su dosta skromne i stidljive. Valjda je to balans toj izloženosti jer imamo potrebu da se sakrijemo i zaštitimo.
To je pomalo čudno jer ste ipak birali profesiju koja vas izvodi na scenu?
– Glumu sam birala iz potrebe da se moj glas čuje kroz sudbine nekih drugih ljudi. Slobodu koju mi gluma daje putem određenih uloga koristim i terapeutski. Ako zbog nečeg što me tišti mogu da se isplačem ili rešim problem glumeći, ja to vrlo rado koristim. Dešavalo se da se, dok me opseda neka tema, pojavi uloga koja se bavi time, pa kroz nju rešim i svoje jade.
foto: Firefly Production
Onda ste birali idealnu profesiju.
– Da. Recimo, za “Korene” je bilo važno da nađu glumicu koja će da muze kravu. To mi je bilo veoma zanimljivo. Moja baka sa mamine strane je sa sela, ima štalu i krave, ali i moja tetka ima farmu bikova i krava, pa sam išla kod nje da se pripremim za ulogu. Drago mi je što se osetila važnom jer je doprinela mom radu. Kada se emitovala serija, svi su u selu gledali, a tetka je bila ponosna što je to njeno dete, koje je učila da muze krave. Svaka uloga donosi novi spektar saznanja, i to mi je najzanimljivije. Imam priliku da se igram, doduše, nekad i opasnim stvarima, koje, ako se ne vode kako treba, mogu da odvedu u pogrešnom smeru.
Rasli ste u trenutku kada nije bilo interneta, a televizija je emitovala dva kanala. Danas popularnost doživljavate u potpuno drugačijem, digitalnom svetu. Da li je to problem?
– Rođena sam 1986, nekoliko godina pred rat na našim prostorima. Televizija je služila za te stravične vesti. Ali u mojoj porodici nikada nije postojala fascinacija javnim ličnostima, već se vodilo računa o smislu, pameti i veštinama koje poseduješ. Brat i ja smo se bavili sportom, što nas je sačuvalo. Jer, da nisam bila u sali pet dana u nedelji uz oca koji je trener, brata, a često i mamu, koja nas je pratila na treninzima i takmičenjima, ne bih imala sportski duh, koji me i danas drži na zemlji. Tata kaže da je džudo najpribližniji životu. Kad te otresu o zemlju, moraš da ustaneš. Svaki put kada padneš, momentalno shvatiš da si se negde pogrešio, pa ustaneš i ideš dalje.
Kada vam je to najviše pomoglo?
– U trenucima kada nije bilo posla. Mislila sam da nikada neću snimati, da ću večno biti pozorišna glumica. Onda je došlo do zamene. Sada imam jednu predstavu na repertoaru i mnogo snimam. Ali, puštala sam se u život da vidim kuda će da me vodi i verovala u sebe da imam šta da ponudim. Danas nema većeg komplimenta nego kad me neko od publike sretne na ulici i zahvali mi se za nešto što sam kroz ulogu uradila.
foto: Petar Aleksić
Daju li vam vaše godine najviše snage za rad?
– Svaka je dobra, samo je pitanje da li razumem to što radim. Imala sam priliku da igram mnogo starije žene od sebe. Recimo, sa 32 sam igrala ženu od 50. Potom, igrala sam majke, što još nisam, ali razumem tu perspektivu veoma dobro. Svako životno doba daje određenu nijansu i sadržaj. Samo je pitanje da li sam ga svesna i kako njime baratam. Profesorka Đuričić nam je stalno govorila i to da je gluma maratonski posao, a i sama je živ primer. Njena filmska karijera je krenula u pedesetim, a tad je bila nikad bolja, stabilnija, zrelija… Tu je i Mira Banjac, koja ima 94, a i dalje igra. Kada smo snimale seriju “Advokado”, često smo pričale. Rekla mi je da je samo telo izdaje, a glava i talenat su i dalje tu. “Dokle god me budete želeli, biću tu, biću živa”, govorila je. Glumci imaju neku drugu vrstu vitalnosti jer su konstantno u nekoj igri. Godine se kod nas drugačije doživljavaju.
Kada ste poželeli da se bavite glumom?
– Još su vaspitačice u obdaništu prepoznale moj dar za javni nastup. U osnovnoj sam krenula u školicu glume Katarine Vićentijević, čuvene Zaze, a potom pohađala i dramski studio Valjevske gimnazije. Kasnije sam se paralelno spremala i za DIF i glumu. Međutim, kada sam na susretima gimnazija u Kragujevcu tokom naše predstave “Galeb”, koja će mi kasnije obeležiti i život i karijeru, igrala glavnu ulogu Kadinu, toliko sam ušla u tekst da su mi krenule suze. Zbog tog intenzivnog osećaja u stomaku shvatila sam da želim da budem glumica, da se na sceni osećam slobodno i snažno, jer tu moj glas nešto znači. Od sporta nisam odustala, već i danas uđem u kimono i odem kod tate u salu da se valjam s decom po strunjačama.
foto: Firefly Production
Ipak, akademiju niste odmah upisali?
– Ta 2005. je bila značajna za mene. Nakon neuspeha na prijemnom u Beogradu, vratila sam se u Valjevo kao jedina od cele generacije koja nije upisala fakultet. Mama me je pitala da li hoću da idem na privatni, ali ja sam bila odlučna da neću odustati od akademije dok me ne ubede da nisam za ovo. Sutradan sam se zaposlila u jednom kafiću da perem čaše i imam svoj džeparac. Iz perspektive šanka gledala sam ljude kao vrstu pozorišne predstave i bavila se njihovom psihologijom. Sledeće godine pokušala sam ponovo. Profesorka Jasna Đuričić mi je mnogo godina kasnije otkrila da je, čim sam ušla na vrata, znala da će me primiti. Bili smo joj prva klasa, bila je vrlo požrtvovana i zahvalna sam joj na tome.
Pamtite li još neki vredan savet?
– Jasna mi je kao roditelj u glumi jer, da nije bilo nje, ne bi bilo ni mene u ovom poslu. Stalno je ponavljala da je važno trajati što kvalitetnije moguće. Dara Džokić mi je na snimanju “Odumiranja” objasnila da je talenat kao voda, uvek nađe put. Boris Liješević je spominjao vreme. I zaista, ono je najznačajnija kategorija. Vreme pokaže sve, da li je nešto istinito, vredno… U ovim godinama sam svesna kako sve brzo prolazi, pa apelujem svima da ga nema, da požurimo i odužimo šta treba odužiti, da opraštamo, budemo više u ljubavi i podršci. Suluda su vremena došla. Ljudi nestaju preko noći. Treba biti svestan toga da je ovaj trenutak sada sve što imamo.
To razmišljanje je nalik utopiji u ovom materijalističkom svetu.
foto: Nemanja Nikolić
– Danas se posebno prelazi preko mnogih stvari u potrazi za novcem i karijerom, a sve je to iluzorno. Bila sam mlađa i zaposlena u Narodnom pozorištu Sombor kada sam razbijala glavu o tome ko je dobio neku nagradu u Aleksincu ili Šapcu. Brat me je tada upitao zašto mi korektivni faktor nisu Pariz, London, Katrin Denev ili Kejt Vinslet. I to me je probudilo! Mi smo mala zemlja, gde iz perspektive običnog čoveka deluje da je u našem poslu sve sjajno, ali niko ne zna šta je iza kamere. Tri meseca sam na snimanju “Bunara” provela u šumi i na minus 15 stepeni igrala u kratkim rukavima. Gluma je šljakerski posao, kao da si na građevini, gde nema ništa od glamura. Možda je samo to što možemo da skrenemo pažnju na društveno odgovorne teme dobra strana ovog posla. A popularnost ne znači ništa, čak može da bude vrlo opterećujuća i besmislena.
Potičete iz grada koji je iznedrio mnoge umetnike, je li Valjevo bilo idealna baza za ovaj posao?
– Drago mi je da je u smislu talentovanih ljudi to plodonosan grad, ali je strašno da Valjevo pedeset i nešto godina nema profesionalno pozorište. Šteta zbog mogućnosti da klinci nauče šta znači ići u pozorište.
foto: Petar Aleksić
Kao neko ko ima dva crna pojasa, plašite li se ičega?
– Kako ne! Ne podnosim zubarsku stolicu iako me je othranila i odškolovala, i hvala mami stomatologu na tome. (smeh) Moja hipersenzitivnost čini da se plašim nekih sitnica, ali kada je vanredno stanje, u meni se javi borački mod i tada, hladna kao špricer, palim sve motore.
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video:
Kurir
