Pre 14 godina, idiličnu sliku Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, utočišta za decu bez roditeljskog staranja, prekinula je jeziva vest da se dogodilo ubistvo. U utorak, 7. juna 2011. godine, Svetlanu Zorić (34), omiljenu kuvaricu ove ustanove, brutalno je ubio štićenik Saša M. koji je u trenutku izvršenja tog krivičnog dela imao samo 17 godina.
Saša M. je, zajedno sa dva starija brata, Spomenkom i Slobodanom, smešten u Dečje selo 2001. godine, nakon što su izgubili oca, a majka se preudala. Prema izveštajima Centra za socijalni rad u Rumi, dečaci su pre dolaska u ustanovu bili izloženi teškom maltretiranju od strane očuha, uključujući fizičko nasilje i prisiljavanje na prosjačenje. Majka ih je retko posećivala, a pojedini mediji naveli su da su poslednji kontakt sa njom imali tri godine pre jezivog zločina.
Njegov brat Slobodan M. ga je opisao kao osobu punu života, koja je često zabavljala druge štićenike imitirajući likove iz komedija.
– Saša je bio miran, nije bio konfliktan. Ja sam najstariji brat i ono što mogu da kažem jeste da Saša zaista nije bio problematično dete, da se lepo ophodio prema svima. On nikada nije ispoljavao agresivnost – rekao je Slobodan nakon što se dogodilo ubistvo.
On je tada ispričao za medije da je njegov brat bio pun života i negira da je ubio Svetlanu jer je mrzeo žene.
– Mediji pišu da je to uradio jer je mrzeo žene zbog toga što nas je ostavila majka. Činjenica je da smo imali teško detinjstvo i da godinama živimo u domu. Priča o našoj majci je tragična priča naše porodice. Nije istina da nam majka nije dolazila u posetu i da je odbacila Sašu. Mi, ipak, ne bismo bili štićenici doma da smo imali pravu porodicu. Ovo je naša tragična porodična priča. Mi smo tu gde jesmo i odavno svesni toga jer nije bilo moguće da živimo u normalnoj porodici. U pitanju je strašna tragedija. I ne znam šta se desilo sa bratom, svi smo šokirani, strašna se stvar desila – dodao je Slobodan M.
Brutalno ubistvo bez presedana
Ubistvo se dogodilo oko 19 časova u kuhinji Dečjeg sela. Koristeći kuhinjski nož sa sečivom dugim 26 centimetara, Saša M. je Svetlani Zorić naneo više ubodnih rana, a prema izveštajima, zadobila je više od pedeset uboda nožem. On je otišao do svog paviljona i mirno rekao vaspitačici da je počinio ubistvo. Pronađen je u krvavoj odeći, sa posekotinama na rukama. Pokušao je da izvrši samoubistvo sečenjem vena, ali je brzo prevezen u Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine, gde mu je ukazana pomoć.
– Bio je do kuhinje s vaspitačem i doneo hranu za decu u svojoj kućici. Znamo da je Saša u 18.40 oprao sudove u kući i svi su ga onda pohvalili za to. Sve se desilo za 10 ili 15 minuta, jer je već u nekoliko minuta pre 19 sati došao nazad u svoju kuću krvavih ruku i rekao: “Ubio sam kuvaricu” – ispričao je tada Slobodan.
Da nije bilo toliko krvi, Saši niko ne bi poverovao. Pomoćnik direktora Dečjeg sela Vidoje Radulović izjavio je da nije poverovao vaspitaču koji ga je zvao i rekao šta se dogodilo.
– Saša je toliko dobro dete da smo mi svi uvek govorili drugoj deci da treba da budu kao on. Bio je vrlodobar đak, nije imao nijedan izostanak, nikada nije zakasnio na nastavu, niti pobegao s nekog časa. Svima je ovo neshvatljivo – naveo je Radulović.
Nakon hapšenja, Saša M. je optužen za teško ubistvo. Budući da je u vreme izvršenja zločina bio maloletan, on je procesuiran pred većem za maloletnike Višeg suda u Novom Sadu.
U februaru 2012. godine, osuđen je na kaznu od četiri i po godine zatvora.
Posledice i sećanje
Svetlana je bila omiljena među kolegama i štićenicima, poznata po svojoj predanosti i ljubaznosti. Njena sahrana, održana na Novom groblju, okupila je brojne prijatelje, kolege i štićenike koji su došli da joj odaju poslednju počast.
Kako su je kolege i deca opisivali, bila je “divna žena u svakom pogledu” i “vedra osoba koju su deca veoma volela“.
Samo dve godine pre ubistva, nakon perioda rada na određeno vreme, ostvarila je svoj san i dobila stalno zaposlenje u Dečjem selu.
– Svetlana je silno želela da radi u Dečjem selu, bila je u jednom periodu angažovana na određeno vreme, a stalni posao je dobila pre dve godine. Nije znala da kaže neću ili ne mogu – istakla je tada direktorka ustanove Branislava Balaban.
Njena tragična smrt ostavila je neizbrisivu prazninu i tugu, a sećanje na njenu dobrotu i posvećenost i danas živi među onima koji su je poznavali.
(Telegraf.rs)