OŽIVELI HLEB SRPSKIH JUNAKA: U Loznici pripremaju tain, koji je u ratovima našim vojnicima bio i hrana i amajlija
U BEZNAĐU, očaju, kada sve umire, a život postaje ništavan, kada se čuje samo govor pušaka i topova, oko struka u torbicama, nosili su hrabri srpski vojnici tain, verujući da će preživeti i da će ih on spasti od kuršuma.
foto v mitrić
Reči majki, koje su ih ispratile u rat, da čuvaju tain, urezivale su se u njihove misli. Posle svake bitke, preživeli su se rukama hvatali za svoju torbicu sa tainom, ljubeći parče već ubuđalog hleba, zahvaljujući Bogu što još dišu i tako do nove bitke. Tako je tain postao simbol snage, vere i hrabrosti celog srpskog naroda.
Ovako su o tainu, srpskom vojničkom hlebu, pisali dr Sreten Milenković i dr Milorad Dimić, u delu “125 godina Vojne bolnice u Nišu”. To je samo jedna od priča da je tain srpskim vojnicima bio i amajlija. A jedan od najuglednijih srpskih hirurga, profesor dr Mirko Kerkez, rešio je da ga oživi. Ustanovio je u Loznici, na Lagatoru, nekadašnjem imanju Vuka Karadžića, pravu “Srpsku vojnu kujnu”, koja je i statična i mobilna, gde se uz vojnički pasulj i druga jela naših junaka iz Velikog rata, priprema i tain. Po recepturi staramajki iz Jadra, Podrinja, Rađevine, Podgorine i Pocerine, priprema ga Snežana Karaković.
– Receptura je trajna, ista gotovo vek i po. Naše mudre majke tražile su način da naprave zdrav, dugotrajan i ukusan hleb za muževe, sinove i braću kada krenu na front. Tain se priprema od dve trećine ražanog i trećine pšeničkog brašna, uz dodatak soli i kvasca, a pečen teži 800 grama. Nekada je umesto kvasca korišćen komin: staro, očvrslo, suvo, kvasno testo. Tajna pripremanja ne postoji i mi recept rado dajemo svima onima koji ga žele. Važno je da dobro zamešeno testo odstoji više sati, ako treba i pola dana – ističe profesor Kerkez, koji je i sam dobar deo karijere proveo u vojnoj i policijskoj uniformi kao ratni hirurg.
Brašno stiže iz vodenice, klasične potočare, urađeno po drevnim vodeničarskim aršinima. Prve količine “junačkog hleba”, koji ide uz sva jela i predjela, podeljene su besplatno Lozničanima i njihovim gostima. U njemu će da uživaju i mališani učesnici Dečjeg ribolova, koji se u Janji, na Drini, održava u subotu.
– Hleb tain smo vaskrsli, ljudi su oduševljeni, a posebno mališani, jer je lep i vruć, ali i kad se ohladi – kaže profesor. – Proizvodnja taina u srpskoj vojsci počela je odmah posle tursko-srpskih ratova. Činjenica da je obavezni deo uniforme bila upravo torbica za hleb, svedoči da je tain bio svetinja našim vojnicima.
Aleksin iz 1912. – u Pirotu
MADA se retko izlaže, jedan tain ispečen 1912. i danas se čuva u Muzeju Ponišavlja u Pirotu. Bio je prvo sledovanje Piroćanca Alekse Zdravkovića. Majka ga je zavetovala kada je krenuo u balkanske ratove da prvo sledovanje taina sačuva i da će ga ono čuvati od kuršuma. Aleksa je vojevao u oba balkanska i Velikom ratu, vratio se odlikovan, ali i sa sačuvanim tainom. Priča o Aleksinom hlebu širila se među vojnicima, naročito posle bitke kod Bitolja, kada je metak namenjen Aleksi pogodio njegovu čuturicu, a Aleksa nije dobio ni ogrebotinu.
