USVOJENA USVOJILA DEVOJČICU SA DAUNOVIM SINDROMOM: Veliko srce Silvane Veselinović iz Jagodine
ZA Silvanu Veselinović (53) iz Jagodine, jedinu ženu u Srbiji koja je usvojila dete sa Daunovim sindromom najveći je uspeh što njena Una (15) zna da joj je ona majka, što je voli, što mogu da plešu, pevaju i igraju se. Njih dve, zapravo, mogu sve: Una i njena usvojiteljka i sama usvojena pre više od pola veka. Njih dve: žena i devojčica, obe velikog, čistog srca.
Silvanina priča počela je u selu Braljina kod Stalaća. Kada je imala samo pet meseci, nju i njenog osam godina starijeg brata, usvojila je porodica iz Jagodine.
– Zato sam uvek želela da usrećim neko dete – kaže nam. – Una je oplemenila, preporodila, restartovala moju dušu. Naučila me je da praštam i onima koji su mene i mog brata davno ostavili. Ona je smisao i kompas mog života i “vetar u leđa”. Nikad mi nije bila teret, već zadovoljstvo. Uživam sa njom. Una je moja kćerka na koju sam ponosna. Ona iskreno voli, bez manipulacija i laži, pruža najčistiju ljubav, jer su to večita deca, koja vas uvek grle i ljube – kaže Silvana Veselinović.
Ova hrabra, veoma emotivna žena, puna ljubavi, uložila je mnogo truda da je nauči da sama brine o sebi. Kada ju je 2012. uzela iz Zvečanske Una je imala je samo osam kilograma. Silvana je sa njom pet godina živela u Francuskoj da bi devojčica mogla da pohađa specijalnu školu za decu sa Daunovim sindromom. Tamo ju je i krstila kuma Ana Vodinelić.
DANAS NAS SVI POZDRAVLjAJU
SILVANA kaže da je “ispunjena žena, ali uvek ranjena u duši jer je kao beba od roditelja ostavljena”. Kada je kao srednjoškolka to saznala, bila je veoma ljuta i ogorčena. Iako smatra da ne postoji nikakvo opravdanje da roditelj ostavi svoje dete, našla je biološke roditelje i održavala kontakt sa njima.
– A, kada sam usvojila Unu, bilo mi je veoma teško što me je okolina u početku zbog toga osuđivala, što su se okretali za nama, dobacivali nedolične komentare, pitali me koliko novca uzimam za nju, koliko će da živi… Danas nas svi pozdravljaju – iskrena je Silavana.
– Najteži trenutak bio je prvog dana kada sam je dovela kući. Spremila sam “brdo” hrane, Una je počela da je stavlja u usta, ali joj je ispadala, jer nije umela da žvaće. Osam meseci sam je učila da žvaće hranu, sedam godina da ide u toalet. Naučila sam je da sama ide u Školu za decu oštećenog sluha i govora “11. maj”, u kojoj je odličan đak, da samostalno obavlja higijenske potrebe i da sama jede. Učinila sam sve da se izleči od virusne leukemije. Učim je da uživa u životu, vodim je na javna mesta, a za rođendan je sa drugarima išla na večeru. Čak je konobaru dala bakšiš. Presrećna sam – iskrena je Silvana.
Za sve ove godine bilo je mnogo izazova, ali i mnogo obostrane ljubavi. Naša sagovornica kaže da joj je najemotivnije bilo kada je posle osam meseci Una sela u njeno krilo i počela da peva, a onda ju je oslovila sa “mama”, a njenog supruga Nenada sa “tata”. Brata, Silvaninog i Nenadovog sina Danijela oslovljava sa Daki, a sestru Danijelu sa Dada.
PRIZNANjA I ANGAŽOVANOST
NAŠA sagovornica je dobitnica priznanja “Naj žena godine”, “Najhumanija žena u Srbiji” i “Najmama godine”, a 17. oktobra, za Dan oslobođenja Jagodine od fašizma biće joj uručena Oktobarska nagrada.
– Svaka majka koja ima dete sa posebnim potrebama je hrabra žena, jer njih nažalost, u 90 odsto slučajeva muževi ostave. Srećom, Nenad voli Unu koliko i ja. Da bih pomogla tim majkama, organizujem besplatne radionice za roditelje dece sa Daunovim sindromom. U knjizi “Hoću, mogu, znam” Udruženja “Daunov sindrom” iz Republike Srpske objavile smo nekoliko strana – ponosna je Silvana.
– Sa suprugom Nenadom sam 35 godina u srećnom braku, imamo sina Danijela (32) i kćerku Danijelu (28) i četvoro unučadi. Porodica mi je velika moralna i finansijska podrška, a veoma sam zahvalna ondašnjem ministru Aleksandru Vulinu i Biserki Jakovljević, direktoru Centra za socijalni rad u Jagodoni, koji su mi pomogli da najpre Uni budem hraniteljica, a potom i da je usvojim. Proces usvajanja trajao je četiri godine. Žao mi je što njeni biološki roditelji nisu želeli da je vide, niti su dozvolili da ona ima kontakt sa biološkim bratom – kaže nam Silvana i dodaje da bi najviše volela da Una završi frizerski zanat kako bi joj otvorili frizerski salon.