Konferencija u Rambujeu, koja je započela na današnji dan 6. februara 1999. godine, predstavljena je kao pokušaj da se pronađe rešenje za situaciju na Kosovu i Metohiji gde je u toku bila oružana pobuna pod vođstvom terorističke takozvane OVK.
To što se dogadajalo u Rambujeu i potom u Kleberu u Parizu zapravo i nisu bili pregovori i po svemu sudeći, poslužilo je kao izgovor za prethodno isplaniranu agresiju na Srbiju odnosno SRJ.
Od predstavnika Srbije je traženo da prihvate da će se o statusu Kosova i Metohije odlučivati na referendumu, na tom delu teritorije Srbije, nakon tri godine. Kontakt grupa je takođe predviđala da će na Kosovu i Metohiji biti prisutne NATO snage s cijem nadzora, a podrazumevalo se slobodno kretanje njihovih trupa kroz celu zemlju.
Iako su predstavnici kosmetskih Albanaca, zapravo takozvane OVK odbijali u prvo vreme da ma šta potpišu, niti da se uopšte sastanu sa predstavnicima Srbije, u završnoj fazi u Kleberu oni su potpisali tekst koji je Srbiji nametan bez prethodnog razmatranja.
Za mesto održavanja međunarodne konferencije određen je Rambuje, dvorac koji se koristi kao jedan od rezidencijalnih objekata francuske Vlade, smešten približno 40 kilometara jugozapadno od prestonice Francuske.
Skup je organizovan po nalogu Kontakt grupe, koju su sačinjavale SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Rusija.
Za posrednike, medijatore, određeni su Kristofer Hil iz SAD, Boris Majorski iz Rusije i Volfgang Petrič koji je predstavljao EU.
Oružana pobuna, teroristički napadi, dela Albanaca Kosova i Metohije, pripadnika takozvane OVK započela je još aprila 1996, a sve je intenzivirano negde od februara 1998. Napadani su građani, pripadnici snaga bezbednosti Srbije odnosno SRJ, kao i važni najčešće infrastrukturni objekti. Posebna meta bili su Albanci koji nisu bili saglasni sa ciljevima i metodama tzv. OVK.
Pošto je snagama bezbednosti Srbije/SRJ uspelo da uglavnom razbiju organizaciju tzv. OVK, odnosno obuzdaju njena dejstva, usledio je međunarodni pritisak, zahtevi da na prostor KiM dođu međunarodni posmatračni. Oktobra 1998. postignut je Sporazum Milošević Holbruk, a oko 2.000 posmatrača OEBS, poznati kao verifikatori, upućeni su zatim na Kosmet. Potom je zahtevana međunarodna konferencija na temu daljeg statusa Kosova i Metohije.
Kontakt grupa je na ministarskom sastanku u Londonu 29. januara 1999. utvrdila osnovne smernice na temu budućih pregovora o statusu KiM.
Vlada Srbije odluku o upućivanu delegacije u Rambuje donela je 4. februara. Delegaciju Srbije u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik Vlade Ratko Marković, pri čemu su 3/4 od 13 članova delegacije bili predstavnici etničkih zajednica sa Kosova i Metohije.
Sa druge strane, delegaciju kosmetskih Albanaca vodio je jedan od komandanata tzv. OVK Hašim Tači, koji se tada prvi put pojavio kao lider tamošnjih Albanaca. Prethodno, za prvog među njima smatran je Ibrahim Rugova.
Pozdravnim govorom predsednika Francuske Žaka Širaka i uvodnim izlaganjem kopredsedavajućih, ministra inostranih poslova Britanije, Robina Kuka i Francuske, Ibera Vedrina, otvoren je 6. februara skup u Rambujeu.
Odmah sutradan, 7. februara delegaciji Srbije uručen je tekst nazvan Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosmetu. Sastavni deo bio je i okvirni sporazum i Aneksi na temu predloženog Ustava Kosova, kao i izborni uslovi.
Prema planu Kontakt grupe trebalo je da pregovori traju sedam dana, uz eventulano produženja ne duže od još jedne sedmice.
Stvar je zaoštrena pošto je u Rambuje stigla Medlin Olbrajt. Iz Srbije je, zbog nezadovoljstva neformalnim razgovorima Markovića i Kutlešića, naknadno upućen Milan Milutinović, kako bi dalje predvodio delegaciju namesto Markovića.
Delegacija Srbije potpisala je 9. februara 1999. godine 10 polaznih principa Kontakt grupe, dok je delegacija kosmetskih Albanaca odbila da ih potpiše.
Potom, od 16.2.1999. godine počeli su sastanci eksperata delegacije Srbije sa ekspertima Kontakt grupe, a delegacija kosmetskih Albanaca odbila sastanke sa ekspertima Srbije.
Na ministarskom sastanku Kontakt grupe u Rambujeu 20. februara 1999. godine, odlučeno je da se pregovori produže do 23. februara, najkasnije do 15.00 sati tog dana.
Kristofer Hil je inače 22. februara doputovao u Beograd, ali je Slobodan Milošević odbio da ga primi.
Delegaciji Srbije uručeni su 22. februara 1999. godine, uveče, tokom sastanka sa medijatorima, aneksi 2, 5 i 7 privremenog sporazuma. Aneks 2 se odnosio na rad policije, a ostala dva na temu sprovođenja sporazuma. Delegacija Srbije nije ih primila.
Činjenica da je Boris Majorski tvrdio da oni nisu ni razmatrani doprinela je stavu delegacije Srbije da budu odbijeni.
Na dan isticanja roka, 23. februara, srpskoj delegaciji je uručen delom izmenjen tekst sporazuma. Pritom je u propratnom pismu objašnjeno da Majorski, predstavnik Rusije, nije saglasan sa glavama 2 i 7, mada je on ipak potpisao tekst.
Saopštenje koje usledilo posle ministarskog sastanka Kontakt grupe sadržalo je navod da su se strane obavezale da će prisustvovati konferenciji koja će razraditi sprovođenje, počev od 15. marta u Kleberu u Parizu.
Obraćanje delegacije Srbije govorilo je zatim da je na razgovorima u Rambujeu došlo do “značajnog napretka”. Pomenuta je takođe autonomija uz poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije i SRJ.
U izjavi delegacije kosmetskih Albanaca, međutim, insistiralo se da posle trogodišnjeg prelaznog perioda na Kosovu sledi referendum.
Potom, 5. marta, u Beogradu, u izjavi delegacije Srbije, naglašeno je da su razgovori u Rambujeu “privremeno prekinuti i bez konkretnog rezultata (…) na političkom sporazumu predstoji dalji naporan rad”.
Milan Milutinović, tada predsednik Srbije i čelnik delegacije, upućuje potom pisma ministrima inostranih poslova zemalja članica Kontakt grupe, u kojima naglašava da postoji manipulacija te da se radi o tekstu koji nije razmatran, niti prihvaćen u Rambujeu.
Ministrima spoljnih poslova Kontakt grupe prosleđen je tokom sastanka u Kleberu tekst s predlogom “osnovnih elemenata suštinske samouprave na Kosovu i Metohiji”.
Zvanično je odgovoreno, sutradan, da je Kontakt grupa jednoglasno zaključila da nikakve suštinske promene političkih delova teksta od 23. februara nisu moguće.
Delegacija Srbije zatim je molila da se organizuje direktan sastanak sa delegacijom kosmetskih Albanaca, što su ovi odbili.
Naredni korak bilo je, 19. marta, jednostrano potpisivanje predloga sporazuma iz Rambujea od strane delegacije kosmetskih Albanaca. Kontakt grupa je odmah saopštila da je “kosovska delegacija prihvatila sporazume iz Rambujea u celini”, a da “jugoslovenska delegacija ne samo da to nije učinila nego je pokušala da ponovo ospori sporazume iz Rambujea”.
Kontakt grupa je tada zvanično zaključila da dalji pregovori nemaju smisla “osim ako se Srbi ne izjasne da prihvataju Sporazum”.
Prema tumačenjima srpskih predstavnika razlog za neprihvatanje je bio navod o referendumu nakon tri godine, kao i prisustvo NATO trupa. Što se vojnih aneksa tiče, reč je bila o manje više standardnim SOFA sporazumima, kakav imaju sve zemlje o saradnji sa NATO, što je Srbija prihvatila nekoliko godina kasnije.
Verifikatori OEBS započinju povlačenje sa Kosova i Metohije 19. marta nesumnjivo u nameri da se na vreme sklone pre početka agresije NATO.
Poseta Ričarda Holbruka Miloševiću uoči agresije na Srbiju, odnosno SRJ, koja je medijski predstavljena kao poslednji pokušaj da se izbegne rat, najverovatnije je bila samo gest usmeren da se primire protivnici agresije unutar SAD, odnosno na Zapadu. Milošević je predstavljen kao neodgovorni izazivač rata.
Bila je to kulminacija obmane navodnih pregovora u Rambujeu i Kleberu, da bi 24. marta 1999. usledila agresija NATO na Srbiju, odnosno SRJ. Tako je, kako se videlo, NATO postao vazdušna podrška terorističke OVK.
