GODIŠNJICA DRUGE OBNOVE MANASTIRA RAČA: Božja milost sačuvala kolevku srpske kulture
Od tog dana 1795. kada je u ruševinama zatekao manastir Raču, od Turaka uništenu kolevku srpske književnosti i moderne kulture, navršilo se 230 godina. Episkop, zamenik beogradskog mitropolita, ustanički vojvoda, arhimandrit, a tada devetnaestogodišnji mladić Hadži Melentije Stevanović, obnovio je svetinju u podnožju Tare za samo godinu dana, narodni pesnik je ove događaje sačuvao u epu „Početak bune na dahije“, tako se dogodilo da je Božja milost kroz duh jednog velikana od propasti sačuvala zadužbinu kralja Dragutina iz 13. veka koja i danas traje kao večiti, neizbrisivi zalog srpske vere i kulture.
TO Bajina Bašta
Od osnivanja manastira u 13. veku, u stalnim pretnjama i rušenjima, monasi – Račani mogli su se jedino nadati i moliti se, da će im Božja milost biti naklonjena i da će ceo svoj rod iz duhovne smrti u život prevesti. Pred Veliku seobu pod Arsenijem Čarnojevićem, duboko u tami Skita Svetog Đorđa oni grozničavo ređaju slova na beli pergament. Čine to Kiprijan, Jerotej i Hristifor, kao što su prethodnici njihovi, poput Teodora i Siluana, činili. Srbi su njih, svoje prve pisce, znali u zaborav zametnuti, kao da bi se bez Račana ijedna potonja knjiga – našom mogla zvati.
Vera je, ipak, zaborav pobedila. U Raču, nadomak Bajine Bašte, dolazi verni narod iz celog užičkog kraja i danas, da se pokloni ktitoru i svetima.
Ovde je i patrijarh srpski gospodin Pavle živeo monaški, u dva navrata. Od 1948. do 1950. i od 1951. do 1955. godine. Deo svetih moštiju kralja Dragutina, ktitora, Rače izneo je u manastir, pa ih danas možemo videti i celivati. Rača je za vreme Drugog svetskog rata sačuvala Miroslavljevo jevanđelje, najveći i najvažniji dokument srpske književnosti.
Vreme uoči Velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine ipak je jedan od najdramatičnijih perioda za manastir. Monasi u Skitu Svetog Đorđa prepisuju crkvene knjige. Mole Boga za milost kad osete da iz crkvenoslovja prelaze u nešto što običnom, grešnom svetu pripada. Počeše u Srbiji usmene, narodne književnosti, da pripovedaju i da pišu, prvi put, narodnim jezikom. Stvaraju Račani obrise prvog srpskog putopisa, drame, romana, autobiografije, memoara…
– Skriptorija ima 300 kaluđera prepisivača, njih opslužuje 400 čobana, kovača, ekonoma i druge posluge. U obezbeđenju je bilo 200 stražara – opisao Raču u decenijama pre seobe turski putopisac derviš Zulih, poznatiji kao Evlija Čelebija, objašnjavajući da je značaj manastira pod Tarom veliki, neprocenjiv.
Usledila je stradalnička epopeja. Pred turskim bojovnicima, u seobi je užički kraj opusteo, oko 6.000 duša izbeglo je za Čarnojevićem u tadašnju Ugarsku. Sa njima idu i Račani. Napuštaju poslednji preostali rasadnik srpske pismenosti. Nose sa sobom u fruškogorske manastire, u Beočin i Sentandreju svoje crkvene knjige. U njima, vidimo nagoveštaj srpskog baroka i prve ispisane redove novih književnih rodova i vrsta.
N. Janković
Ljudi iz užičkog kraja, Račani, izmešteni u današnju Vojvodinu, prva su generacija srpskih građanskih pisaca. Zahvaljujući njima, Sentandreja je postala kulturno sedište Srba. Bez Kiprijana, Jeroteja i Hristifora i ostalih ne bi bilo ni druge generacije naših pisaca 18. veka, u kojoj su Rajić, Orfelin, Julinac, ni treće, kojoj pripada najveći srpski prosvetitelj Dositej Obradović.
Rača, živa i danas, pamti više nego ljudi. U vitrinama račanske riznice čuva se fototipsko izdanje prvog srpskog putopisa ispisanog narodnim jezikom, na pragu barokne književnosti. Po uzoru na maritime – vizantijski žanr putopisa na moru, Jerotej Račanin ostavlja iza sebe živopisno, originalno i uzbudljivo “Putešestvije k gradu Jerusalimu” (1721).
Kiprijan Račanin osniva prepisivačku školu u Sentandreji, a uz “Bukvar slovenskih pismena”(1717), deo njegove zaostavština su i prva pravila srpske versifikacije. Među njegovim originalnim delima najznačajnija je nadahnuta “Stihira Svetom knezu Lazaru” (1692).
Brojni rukopisi Račana danas su neprocenjivo vredno blago rasuto po Evropi. Ima ih u više beogradskih zbirki, u Novom Sadu, Pragu, Zagrebu, Bolonji, Sentandreji, Cavtatu, na Cetinju…
Manastir Rača simbol je osnivanja moderne srpske države, temelj na kome je ona, sa Dositejom, mogla zasijati iskrom prosvetiteljstva. Očekuje se da će uskoro započeti obnova Skita Svetog Đorđa, iznad manastira, reč je o mestu gde su Račani u molitvi stvarali svoja dela.
MIROSLAVLjEVO JEVANĐELjE JE PAMĆENjE SVETA
Miroslavljevo jevanđelje, od 1941. do 1945. godine, čuvano je u manastiru Rača. Najvažniji spomenik starosrpske pismenosti iguman Platon Milojević skrivao je ispod poda u oltaru. Tako je blago sačuvao od Bugara koji su 1943. spalili sve manastirske objekte.
Danas se u račanskoj riznici nalazi fototipsko izdanje dragocene knjige, štampano u Johanesburgu na Vidovdan 1998. godine. Original je Unesko 2005. godine uvrstio u svoju biblioteku “Pamćenje sveta” među 120 najvrednijih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija.
VELIKAN U SLEPIM OČIMA PESNIKA
Hadži Melentije je manastir Rača obnovio uz pomoć čuvenih graditelja Osaćana i naroda. Veličinu njegovog podviga i njegov značaj za ceo jedan narod prepoznao je nepogrešivo slepi pesnik i guslar Filip Višnjić, u jednoj od najlepših i najvrednijih epskih pesama, koja pripada srpskoj i evropskoj kulturnoj baštini, u delu „Početak bune protiv dahija“.
U ovoj pesmi Mehmed Aga Fočić govori: „Dok zapalim Raču pokraj Drine, i pogubim adži Melentija, koj` je išo preko mora sinjeg, te je vlašku ćabu polazio, pak se uzgred u Stambol svratio, i od cara ferman izlagao, za stotine žutijeh dukata, da vlasima bogomolju gradi. Da je gradi za sedam godina, načini je za godinu dana.“
