UGLEDNA nagrada “Jefimijin vez” za najbolju knjigu poezije, objavljene u prošloj godini, a u dosluhu sa tradicijom kojoj pripada delo pesnikinje Jefimije, nedavno je uručena Tanji Kragujević (1946) za zbirku “Kratka istorija trenutka”, u izdanju “Čigoje”.
Foto Privatna arhiva
Za dosadašnjih 25 zbirki istaknuta i plodna pesnikinja dobila je niz priznanja među kojima su “Rade Drainac”, “Gračanička povelja”, “Desanka Maksimović”, “Pečat varoši sremskokarlovačke”, “Milica Stojadinović Srpkinja”, kao i nagrade za književnu kritiku i esejistiku “Milan Bogdanović” i “Isidora Sekulić”.
Kako su dobro uočili članovi žirija nagrađena knjiga nudi dijalog sa čitaocem. Koliko je takvo “dopisivanje” moguće?
– Reč je pre o tome da se u poeziji nađu i ponude odgovori na pitanja koja su u zajedničkoj atmosferi, koja lebde između pesnika, i – rekla bih najpre – savremenika. Onoga trena kada se probudimo, vidimo upaljena svetla na zgradi preko puta nas. Neko je probdeo noć, zbog svojih nevolja, neko je zabrinut za nekog svog, neko u tom času već prati najnovije vesti. Situacija koju smo preživeli toliko puta mi sami. Pojačana uvek događanjima koje nam nude stvarnosti – tu kraj nas, ili kilometrima daleko – koje prepoznajemo u svoj težini, pa i tragičnosti. Moja pesma “Nova godina”, iz nagrađene knjige, čini mi se, sublimira tu kompleksnost – ona već započinje prizorom gudača, u nekoj memorijalnoj, a ko zna, možda i aktuelnoj, slici “koncerta na ruševinama”. Jer takvo vreme u ukupnoj klimi, i danas živimo.
Foto Privatna arhiva
To su iskustva koja ponajpre pesnik doživljava kao uvek živa, aktuelna, ali na neki način i poznata, iz antologija “stihova pobune. / Gorčine i lepote”. Kao pesnik, osećam da nasleđujem, i ne znajući, to veliko testamentarno blago drugih pesnika, ali i sopstvenog vremena. To je namet saznanja, čak i vremena u kojem ga nije bilo, i za koji pesnik sam, kao i njegovi prethodnici, hitno mora naći medikament, u tami i prosvetljenju sopstvenih reči.
Prvu zbirku objavili ste pre nepunih šest decenija. U kojoj meri se, u međuvremenu, menjao vaš pesnički rukopis?
– Kada se vratim tim stihovima, u zbirci “Vratio se Volođa”, a nešto kasnije i knjizi “Nesan”, i sama se iznenadim – pesme nose osnovnu strukturu, gotovo i ritam, i igru kontrasta, koje sam do danas sačuvala. I ponekad, istu slutnju da postoji prostor lirike, metafizički “etar”, koji nadilazi jezičku jednostavnost, vodi u slutnju novog, maštovnog i snovnog, u tišinu u kojoj se ogleda druga, još neotkrivena strana lirskog subjekta – prividno novo, drugo lirsko ja, koje u stvari predstavlja dvojnost same stvaralačke ličnosti, njeno otkrivanje, u mahu, u toku ispisivanja reči (“Muška srma”, “Slovočuvar i slovočuvarka”, “Pejzaži nevidljivog”, “Žena od pesme”). Ali valja potražiti i novi svitak pisma. Jer godine nose nova iskustva, i taj iskustveni fundus je ona snaga koja učvršćuje moje “male pesme”, čuva ih od toga da samo lebde, u bezimenom i bezvremenom.
Razarajuće iskustvo
OVIH dana objavljeno je istraživanje po kojem u svetu ljudi posebno pate od usamljenosti. Kako to tumačite?
– Stara kineska izreka kaže da je samoća put u mudrost. U ovo vreme to je, rekla bih, seizmograf koji pokazuje duboke traume i rane. Strah od drugog, strah od drugosti. Kao nedodirljivo, večito nepoznatog. Često manifestovanog kao imperativ koji se mora prihvatiti. Što je put u samoću, neka nova “mudrost” – samozaštite i strepnje.
Obično se misli da pesma nastaje u trenu inspracije ipak, čini se, da vi na stihovima poduže i vrlo brižljivo radite?
– To je noćni rad, trenuci razmišljanja, koji se nastavljaju i tokom dana, prate me, izviru iz knjige koju čitam. Tada se iznenada pojave, ta razmišljanja, sintetizovana, željna toga da se oglednu na papiru, u pesmi. Ponekad je to i običan, dnevni blesak, kao sekunda sjaja nad vodom, previše mirnom da bih je takvom i ostavila.
Objavili ste veliki broj tekstova i eseja o našim najznačajnijim pesnicima. Da li je i to uticalo na vaše pesničko stvaralaštvo?
– Uticalo je, u znatnoj meri. To je i produžetak mog nekadašnjog uredničkog iskustva (“Narodna knjiga”, potom i “Agora”) , kada sam želela da i sebi i drugima, osvetlim, pored najpoznatijih, i druga imena, svetske poezije. Zajedno sa prevodiocima, radovala sam se zbirkama koje su otkrile neobičnu misaonost buduće nobelovke Šimborske, susret poezije i stvarnosti u modernom pesništvu Adama Zagajevskog, za trenutak otvorenu škrinju Borhesove “Šifre”, kao veliku tajnu postojanja, i njegovih dana.
To je iskustvo koje pokazije da ništa u svetu stvaranja nije samo vaše, da u traumatičnim pitanjima vremena, civilizacijskog iskustva koje stremi nepoznatom, da u spletu nerazrešivosti, postoje i mali, skriveni putevi, koji vode ka drugome, i onda kada se čini da su svi mostovi porušeni. To zaceljuje, i hrabri, i vašoj maloj barci na uzburkanim prostranstvima čak i jednog jedinog trenutka, daju vetar u jedra, i osnaženi smer.
Foto Privatna arhiva
Da ne pominjem “tajne zanata” – za mene uvek čudesno sintakstičko obilje svedeno na kratak stih, i magičnu moć metafore – to krunsko dostignuće pesme, obrt koji sliku realija munjevito preokrene u blagost meditacije, sna, prastaro izvorište stiha.
Nisam zavedena “modelima” drugih pesnika, ali su me pojedine perspektive, smisao za paradokse, apsurd i začudnost, ohrabrivali da gradim nove dimenzije i momente, u vlastitoj poeziji.
U čemu je smisao poezije danas, na koga pesnici mogu da računaju u ovom više nego prozaičnom vremenu?
– Smisao poezije danas je isti kao što je oduvek bio. Poezija je, kako kaže jedan od setnih, rafiniranih i mudrih pesnika koji je obeležio vreme za nama i vreme za dalja vremena – Adam Zagajevski – “detinjstvo civilizacije”, prapočetak, izvor i utočište svih raznolikosti čovekovog iskustva, odakle potiče i poetska raznorodnost. Iskustvo i bitak, egzistencija i suština. Najprostraniji dom različitosti – porekla, uverenja, maštovne kreacije, sna i otrežnjenja. Pa i same “prozaičnosti”, koja sa u drugačijoj duhovnoj i stvaralačkoj perspeketivi pojavljuje kao čista “citatnost” realnosti, koja iz poezije ne sme biti isključena.
U jednoj pesmi iz Vaše najnovije knjige “Još uvek”, u izdanju KCV “Miloš Crnjanski” čitamo i ovaj stih: “Nemam toliko vremena. / Da bih mogla ostati smirena”. Šta vas posebno uznemirava?
– Uznemirava me nedostatak uznemirenosti, već postojeća priviknutost na šokantna i razarajuća iskustva ovog vremena i ovog sveta, čak i očekivanja, pa i zahtevi, da se sa njima složimo i saobrazimo, da se i ova istorijska etapa prihvati, bez začuđenosti i pobune.