Prema istraživanjima Instituta za međunarodnu politiku i privredu i Instituta društvenih nauka u okviru naučnog projekta Kompas, 53,5 odsto građana smatra da Srbija i Kina imaju dobru ili vrlo dobru saradnju, ali su svega 25 odsto manje-više saglasni da imaju “čeličnu prijateljsku vezu”.
Aleksandar Mitić, član projekta Kompas iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ističe da je naklonost Kini prouzrokovana nizom veoma konkretnih poteza te države u poslednjoj deceniji, pre svega na ekonomskom planu.
“Kina kao najveći pojedinačni investitor u Srbiju. Kina kao zemlja koja nam daje političku podršku u Savetu bezbednosti, dakle oko Kosova i Metohije. Videli smo prošle godine i u Generalnoj skupštini UN oko pitanja BiH. To je politika koja je dovedena na najviši nivo u Evropi, dakle nivo stvaranja zajednice Srbije i Kine u zajedničkoj budućnosti u novoj eri. Znači da Srbija i Kina u neku ruku gledaju na isti način, na sličan način, na ono što je budućnost”, ukazuje Mitić.
Dodaje da je u smislu budućih međunarodnih odnosa, pre svega multipolarizacija, važno da Srbija bude što bliža Kini, ali i da nas Peking što više podržava.
Što se tiče “čeličnog prijateljstva”, smatra da je to termin koji bi tek trebalo da zaživi. Problem je i našeg deficita prema Kini, odnosno struktura izvoza.
“Iako je on sada u rastu, prošle godine je bio rekordan, struktura još nije dovoljno dobra i potreban je tehnološki napredak s naše strane da bismo izvozili što kvalitetnije proizvode u Kinu”, smatra Mitić.
Kina je pojedinačno bila najveći investitor u Srbiju. Tri kompanije koje su najveći izvoznici iz Srbije su kineske kompanije.
Mi volimo Kinu više nego što Kina voli nas
Miloš Pavković iz Centra za evropske politike navodi da i građani prepoznaju da je, pre svega, saradnja Srbije i Kine zasnovana na ekonomskim odnosima.
“I čini mi se da sa strane kineskog rukovodstva ne postoji veće zanimanje za političko angažovanje ovde. Dakle, odnosi između Srbije i Kine su, pre svega, zasnovani na investicijama, na velikim infrastrukturnim projektima, na gradnji puteva i pruga Srbije kao deo projekta Pojas i put. Samim tim, EU ostaje ključni politički partner Srbije, ali srpska vlada koristi tu priliku za najbolje od oba sveta. Ekonomsku saradnju sa Kinom, dok s EU nastavlja političke integracije paralelno sa ekonomskom saradnjom”, ocenjuje Pavković.
Navodi i da onog trenutka kada Srbija bude spremna i postane članica EU, moraće da napusti sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom.
“Još jedna bitna stvar. Razlika između kineskih i evropskih investicija je pre svega što kroz pretpristupne fondove za članstvo u EU, Srbija ima pristup za dosta bespovratnih sredstava i kroz IPA fond i kroz sad ovaj novi plan rasta, dok su većina kineskih investicija krediti, manje-više povratni krediti”, objašnjava Pavković.
Zašto većina ne misli da od Brisela ima više koristi
Samo 35,3 odsto građana Srbije saradnju sa EU ocenjuje kao dobru ili veoma dobru. Nakon oko 25 godina približavanja EU, većina ljudi u Srbiji i dalje ne oseća da od Brisela imaju više koristi.
Mitić ističe da je Srbija od prvog samita EU – Zapadni Balkan 2000. godine trpela čitav niz pre svega političkih uslovljavanja koja su dolazila iz Evropske unije.
“To je bilo pitanje Haškog tribunala, pitanje Crne Gore, pitanje Kosova i Metohije. Danas i opet i dalje Kosovo i Metohija, Republika Srpska, odnosi sa Ruskom Federacijom. Dakle, ta politička uslovljavanja imaju izuzetno negativnu percepciju kod građana Republike Srbije”, kaže Mitić.
Postoji više problem, ali svakako je, kaže, sve to i deo jednog umora od proširenja koji postoji u EU.
U međuvremenu se dogodila ekonomska, finansijska, migrantska kriza, kovid, rat u Ukrajini.
“To je nešto što će se teško menjati u nekom narednom periodu ukoliko se Evropska unija ne postavi drugačije prema Srbiji”, zaključuje Mitić.
Zašto je EU nedostižna
Kada je reč o članstvu, 63 odsto ispitanika smatra da Srbija nikada neće ući u Evropsku uniju, 12 odsto to ne očekuje pre 2050. godine. To je mnogo više od broja ljudi koji nisu za ulazak u EU.
Pavković ističe da svi pomenuti razlozi, kao i razočaranost čitavim procesom koji traje već duže od 20 godina, u sinergiji utiču i rezultat toga je nepoverenje prema EU.
“Međutim, mi vidimo da je EU nakon rata u Ukrajini promenila, ako ništa drugo, onda bar svoj rečnik kada je u pitanju proširenje. I da sada postoji neka šansa za Crnu Goru, da eto kao najmanja država sa Balkana potencijalno do 2028. ili možda 2030. zapravo završi pregovore i pristup EU. To bi zapravo donelo neku vrstu kredibiliteta i povratilo poverenje u proces proširenja, jer nakon pristupanja Hrvatske 2013. nije bilo drugih država koje su ušle u EU i to je isto jedan od bitnih razloga”, ukazuje Pavković.
Ko je od lidera dobio najlošije ocene
Kada je reč o odnosu građana Srbije prema evropskim liderima, rezultati pokazuju i neka iznenađenja.
Za francuskog predsednika Emanuela Makrona pozitivno se izjasnilo 10,4 odsto ispitanika, a čak 48,5 odsto negativno.
Odlazeći nemački kancelar Olaf Šolc ima više negativnih ocena 66,3 odsto a svega 1,9 odsto građana ga je pozitivno ocenilo.
Džozef Bajden je najgore prošao sa samo 1,5 odsto pozitivnih ocena, a čak 69,6 odsto negativnih.
Više poveranja Orbanu nego Putinu
Koliko je ova generacija lidera zapadnih sila loše uticala na imidž Zapada u Srbiji?
Pitanje se odnosilo na to kako građani percipiraju odnos tih lidera prema Republici Srbiji.
Mitić ističe da je činjenica da su na prva tri mesta došli mađarski premijer Viktor Orban, ruski predsednik Vladimir Putin i kineski Si Đinping, a da se na samom dnu nalaze Bajden, Šolc i Makron.
U Orbana građani Srbije imaju najviše poverenje, više nego u Putina, otprilike je razlika jedan odsto, i to je iznenađenje, ali Mitić ističe da je mađarski premijer izuzetno popularan zbog različitih, veoma konkretnih postupaka u poslednjoj godini, između ostalog i podrške koju daje Republici Srpskoj.
“Činjenica je da je Šolc bio direktan akter sporazuma memoranduma o razumevanju vezano u vezi sa kritičnim mineralima između Srbije i Evropske unije, odnosno pitanjem litijuma koje je prilično kontroverzno ispalo. Pitanje, naravno, kupovine Rafala sa Makronom isto tako nije u potpunosti naišlo na apsolutno prihvatanje kod građana Srbije. Makron i Šolc su bili autori jednog zaista skandaloznog, sramnog ultimatuma koji se pretočio u nekakav Ohridski dogovor, a kojim se traži od Srbije da se odrekne Kosova i Metohije”, zaključuje Mitić.
