ATIFA NAS JE ZADIVILA KADA JE U 60. GODINI POSTALA MAJKA, A SAD JE VEĆ ĆERKICA KRENULA U ŠKOLU: Učiniću sve da se moja Alejna obrazuje
MALENA Alejna je odlučno odabrala haljinicu plave boje. Ona joj se najviše dopada za prvi dan u školi. Vidno su uzbuđene i ona i njena mama Atifa Ljajić koja se, takođe, potrudila da izgleda što lepše na svečanom prijemu prvaka, vršnjaka njene jedinice i mezimice. Biće tu mnogo roditelja, želi da izgleda lepo zbog Alejne. U dvorištvu OŠ “Bratstvo” u Novom Pazaru sačekala ih je gužva, a potom su prvačići sa roditeljima ušli zajedno u školu. Posle ceremonije Atifa je izašla i stoji ispred, čeka ćerku da se zajedno posle časova vrate kući.
Foto: I. Hadžibulić
– Šta ću? I ovo mora da se pregrmi. Samo neka mi je živa i zdrava – kaže nam Atifa, kao da ohrabruje sebe.
A, majka hrabrost jeste. Pokazala je to nesvakidašnjom upornošću da dobije potomstvo. Želja joj se ispunila u 60. godini kada je zahvaljujući brizi i uz devetomesečni nadzor lekara GAK u Višegradskoj u Beogradu, 20. juna 2017, na svet donela Alejnu. Njenoj sreći nije bilo kraja. Sada je brižna, posvećena majka, iako su pred njom svakodnevno mnogi nimalo laki izazovi. Ne samo oni sa kojim se suočavaju mlađe majke.
Foto: M. Nićiforović
Posetili smo ih u njihovom iznajmljenom stanu dan uoči Alejninog polaska u školu. Uz ponos koji ne skriva, Atifa nam je otvorila dušu. Kaže da je zabrinuta. Škola iziskuje mnoge troškove. Udžbenike i školski pribor dobiće besplatno, a za sve ostalo moraće da se dovija… Misli je vode i na druge brige: škola koju će joj ćera pohađati svega je nekoliko stotina metara od stana, ali je ulica veoma prometna…
– Daleko bilo da je pustim samu! Vodiću je svakog dana do škole i dolaziću da je uzmem kad se završe časovi, iako otežano hodam jer mi je propala hrskavica u kolenu – odlučna je Atifa. – Nadam se i verujem da će moja Alejna da bude odlična učenica. Mnogo je pametna. Zna da broji, da piše, odlično crta. Upisaću je u školu slikanja, ako budem mogla.
Foto: I. Hadžibulić
Onako uzgred, kaže ćerki:
– Ne pristajem na trojke, samo petice da nižeš.
– Možda ću ponekad i trojke i jednice da dobijam, da znaš -kroz smeh dobacuje Alejna.
– Ne daj Bože – odlučna je Atifa.
Očekivali smo da Atifi nije važno da li će njena ćerka biti dobar đak ili ne, već samo da je živa i zdrava, ali kada je reč o školi, ona drugačije misli.
– Mnogo je važno da se žensko dete, pa i moja Alejna, obrazuje, da bude svoj čovek, da ne zavisi od drugog. Moraće da uči! Hoću da sutra ima dobar posao, da je niko ne ponižava, da ne živi kao ja – priča Atifa.
Dok govori gledamo Alejnu. Izuzetno je vesela, hrabra, razborita. Priča nam o školi i kako se ne plaši novih situacija. Već sada ima mnogo drugara iz predškolskog sa kojima se druži, a želi i više da ih stekne u školi. Do sada je najviše vremena provodila sa majkom. Pomaže joj u kućnim poslovima, ali je nervira što joj mama ne dozvoljava da radi neke teže, zanimljivije poslove.
– Ne volim matematiku jer je mnogo teška. Neću je dobro znati, ali biću učiteljica kad porastem i to učiteljica koja predaje samo matematiku! Baš iz inata sebi – sa osmehom kaže Alejna. – I biću veoma stroga. Svi će morati da me slušaju.
Usred našeg razgovora u posetu im je došla mama Alejnine drugarica iz vrtića. Donela pune torbe stvari. Drugari koji su sa Alejnom bili u predškolskom i njihovi roditelji odlučili su da obraduju drugaricu. Doneli su joj novu garderobu za polazak u školu, ponešto od školskog pribora i određenu svotu novca. Atifa joj se srdačno zahvaljuje, a Alejna oduševljeno razgleda poklone. Zgrlila je i poljubila ovu humanu ženu. Pričaju o polasku u školu i očekivanjima…
Dok njih dve ćaskaju, Atifa nam priča da su uporedo sa srećom zbog rođenja ćerke došli i problemi. Atifinom suprugu je rođenje deteta više predstavljalo teret, nego sreću. On iz svog prvog braka u Turskoj, gde živi još od šezdesetih godina prošlog veka, ima već odraslu decu. Nekako se taj brak između njega i Atife održao do Alejnine druge godine.
– Rekao mi je da mu njegova deca ne dozvoljavaju da ima drugu porodicu. Vratio se u Tursku da bude sa njima. Ostala sam sama sa detetom. Ništa nisam umela, a mnogo sam se brinula da nešto ne uradim pogrešno. Bližnji koje imam nikada mi nisu pomogli. Nikad nisu ni došli da vide moju devojčicu! Sestre su mi daleko, u inostranstvu. Ali, Bog pomaže! Sve je dobro, samo kad mi je Alejna dobro – ponosna je Atifa.
Njih dve žive u skromnom, iznajmljenom stanu, sa Atifinom penzijom od 24.000 dinara. Od bivšeg supruga dobila je skromnu alimentaciju od svega 8.000 dinara. Srećom, humani sugrađani joj često pomažu, a grad joj je dao jednokratnu pomoć kada se porodila i ništa više!
MAŠTA DA SA OCEM IDE U JAPAN
PRIČALA nam je Alejna o svom ocu. Nedostaje joj. Čezne za njim i sa mnogo ljubavi govori o njemu.
– On živi u Turskoj i viđam ga nekoliko puta godišnje. Želim da sa njim jednog dana odem u Japan. On mi se najviše dopada i tu bih volela da budem samo sa ocem. Ne sa mamom. Zbog toga ću da učim japanski i verujem da će mi se ispuniti ta želja. Tata mi svašta kupuje! Zato ga volim malo više od mame – kaže Alejna, dečje, nepromišljeno, ali sigurni smo da će doći trenutak kada će shvatiti veličinu i hrabrost mame Atife.
– Kiriju za stan, u kom živim već dve godine, ne plaćam jer ne bih ni mogla to sebi da priuštim. Plaća je jedna Novopazarka koja živi u Americi. Da joj Bog podari svako dobro! Od svojih primanja plaćam ostale komunalije i jedva mi ostane da preživim. Ali, šta da radim – sleže Atifa ramenima.
Ova predivna, hrabra žena iskreno nam priča da shvata da se njena ćerka polako odvaja od nje:
– Alejna će svakodnevno postajati samostalnija i sve manje će joj trebati moja pomoć. Tako je to sa decom!
