BELEŽI USPOMENE NA VALJEVO KOJE NESTAJE: Publicista Milorad Radojčić sačuvao od zaborava priče iz prošlosti grada na Kolubari
GRADOVI su kao i ljudi. Nastaju, razvijaju se i odumiru. Jedni ih podižu i ulepšavaju, drugi ruže i ruše.
Foto B. Puzovic
Kao i većina mesta u Srbiji, i Valjevo je grad u tranziciji. Dobija sve više stanovnika, a sve češće gubi građane. Gubi se njegov duh, atmosfera koja ga je vekovima krasila. Ona se još donekle oseća u staroj gradskoj čaršiji Tešnjaru. U Valjevu je sve više onih koji u njemu žive, ali ih ono ne interesuje. Novi žitelji Valjeva sve manje haju za njegovu prošlost, izgled, razvoj, zajednički život i interese njegovih žitelja. Oni su opsednuti svojim ličnim htenjima i potrebama. Bliža prošlost Valjeva, ili bar jedan njen deo, ostao je da živi u sećanjima i kazivanjima.
Ovako publicista Milorad Radojčić (77) objašnjava motive pisanja knjige “Valjevo koje nestaje”, u kojoj su sabrane brojne značajne činjenice, događaji, ličnosti, pojave, institucije, udruženja iz burne istorije grada na Kolubari. Knjigu, ilustrovanu mnoštvom fotografija, objavila je Književna zajednica Valjeva.
Začetnik moderne medicine
– TEŠKO je naći pripadnika srednje i starije generacije, koji su šezdesetih godina prošlog veka živeli u Valjevu, da se ne sećaju primarijusa dr Vladimira Vlajka Đurovića, otmenog gospodina, koji je medicinu završio na Sorboni u Parizu – kaže Radojčić. – Od male bolnice, slabo opremljene, stvorio je sredinom prošlog veka savremenu organizovanu i opremljenu zdravstvenu ustanovu u Valjevu i bio njen upravnik do kraja 1964. godine. Do penzionisanja, 1969. godine, bio je načelnik Hirurške službe Medicinskog centra Valjevo. Bio je i vrstan pedagog, u Valjevu je osnovao Školu za medicinske sestre i tehničare “Dr Miša Pantić” koja je bila među najboljim u Srbiji.
– Vreme čini svoje, sećanja blede, priče, ako se ne zabeleže, zaboravljaju – kaže Radojčić. – Pošto je Valjevo u bližoj prošlosti bilo varoš, palanka, mali grad, ljudi su se u njemu dugo međusobno poznavali, pa i družili. Međutim, ima se utisak da je njegova društvena sredina bila neprijateljski raspoložena prema njihovom ličnom životu. Otuda, o poznatim i javnim ličnostima mogla su se čuti, ili pročitati, različita često i oprečna mišljenja. Ova knjiga, pre svega, predstavlja beleženje nekadašnjeg života, ljudi i prilika u Valjevu, s namerom da se podrobnije upoznamo sa prohujalim vremenima. Ovo, međutim, nije pokušaj da se zaustavi stvarnost, već i da se deo nje sačuva od zaorava, pošto staro Valjevo sve više nestaje.
Zabeležio je, između ostalog, Radojčić, iščezle ustanove, poput Valjevske štedionice, javnih kupatila, Đačkog doma i trpeze, Škole za nudilje i čuvarice zdravlja, Valjevske žitarske zadruge, Drinske divizijske oblasti…
Nabrojao je i opisao stara i retka, neobična zanimanja – ulične fenjerdžije, fijakeriste, sakadžije, dobošare, ledare, čak i gatare i vračare, te nestale kafane, životarenje starih značajnih građevina, kao što su konak kneza Jovice Milutinovića, Tadića mlina, opštinskih kantara, hotela “Gođevac”, “Sekulić”…
Motiv za knjigu
– VALjEVAC i čuveni pesnik, sada počivši Petar Pajić, rekao je da oseća ne samo da živi u drugačijem vremenu, već i u drugom gradu, da bi nam promenili svest, planirano nam uništavaju tradiciju, gde su od pamtiveka bile kafane, sada su banke, gde su bile knjižare, sada su prodavnice patika, to se ne dešava samo u Beogradu, tako je u celoj Srbiji – kaže Radojčić. – Osim što verujem da je velikim delom u pravu, u ovoj izjavi, negde u sebi, nalazim i jedan od motiva za nastanak knjige “Valjevo koje nestaje”. Pored sećanja za pripremu ove knjige koristio sam sporadična saznanja do kojih sam dolazio u arhivskoj i drugoj dokumentarnoj građi. Kadgod sam imao priliku, prikupljene podatke sam proveravao u literaturi.
– Malo je poznato da je Valjevac, dr Milorad Gođevac, lekar, tada šef Opštinskog saniteta u Beogradu, prvi organizovao i inicirao komitske akcije za zaštitu ugroženog naroda u Staroj Srbiji i Makedoniji – kaže autor. – Prva valjevska hraniteljica bila je Milica Sokolović, koja je navodno više od pola veka u svom stanu, u Beogradskoj, sada Karađorđevoj ulici, čuvala i podizala tuđu decu, uglavnom bez roditelja. Glavni akter “Šećerne afere” 1939. godine, koja je uzbudila ovaj deo Srbije, bio je Milan Vukosavljević zvani Bonfilo, kada je grupa Valjevaca obijala dućane, a ukradenu robu, uglavnom duvan i marke, prodavali. Kad im se rabota osladila, počeli su da kradu i šećer, po čemu je afera i nazvana. Bonfilo je osuđen na sedam godina zatvora i trajan gubitak časnih prava.
Među koricama knjige je i podatak da je prvi automobil u Valjevu pripadao komandi Drinske divizije, još pre Balkanskih ratova. Tek 1911. godine, prvi privatni automobil švajcarske proizvodnje “arbenc” imao je Božidar Pavlović, bravar iz Valjeva, a službeni francuski “berlot” Valjevska štedionica, te Valjevska pivara, parni mlin Petra Pekovića…
Miša Pavić bard fudbala
– POZNATI Valjevac Milorad Miša Pavić bio je bard srpskog i svetskog fudbala – kaže autor. – Bio je odličan fudbaler i još bolji trener. Ozbiljan rad i afirmaciju, uz podršku dr Ace Obradovića, doveli su ga u Crvenu zvezdu, gde je 1957. godine postao trener prvog tima. Zajedno sa dr Obradovićem stvorio je novu ekipu, forsirao tek usvojen stil igre preko krila i sa isturenim centarforom, nazvan “vihor”. Za sedam godina, sa Crvenom zvezdom tri puta je bio šampion države i osvajao Kup Jugoslavije. U tom periodu, dupla kruna bila je dvaput u posedu Zvezde. Izbrusio je tim u kom su perjanice bili Dragoslav Šekularac, Bora Kostić, Vladica Popović, Vladimir Durković, Vojislav Melić, Nikola Stipić… Uz dr Acu Obradovića i Rajka Mitića stvorio je veliku Crvenu zvezdu. Ostvario je i velike uspehe u inostranstvu, kao trener.
Jedan od prvih Valjevaca koji su imali automobil i ličnog vozača bio je čuveni trovac alkoholnim pićima Milan Jovanović, otac narodnog heroja Žikice Jovanovića Španca, narodnog heroja, čiji su puščani hici 7. jula 1941. godine, na žandarme u Beloj Crkvi kod Krupnja decenijama obeležavani kao Dan ustanka u Srbiji…
– Nemam težnju da ova knjiga ima naučna obeležja, ni da bude sistematizovana istorija – ističe Radojčić. – U njoj je prisutno ne samo nastojanje da saznamo i prenesemo istinu, već i pokušaj da se uhvati i zabeleži duša Valjeva. Cilj je da savremenici osveže sećanja, potomci i naslednici približe tradiciju, da se podstaknu da ih brižno čuvaju i neguju. Nadam se da će biti od koristi za zavičajnu istoriju, ali i podstrek za nova i studioznija istraživanja i proučavanja Valjeva.
