MILOŠ Petrović (31) iz Rajkinca kod Jagodine završio je za mehaničara, radio je u jednoj firmi, ali je video da tamo “nema ‘leba”, pa se vratio na imanje.
Foto:Z.Gligorijević
Sa ocem Radišom obrađuje najviše zemlje u selu, i na 50 hektara uzgaja kukuruz, pšenicu, ječam i detelinu. Sve to, mahom, da bi hranili stoku koje, takođe, imaju najviše u selu. Čuvaju 22 krave, isto toliko junica i četiri teleta, pa su sa 300 litara dnevno lokalni rekorderi i po predaji mleka…
– Bolje je da pomažem ocu i budem svoj na svome, nego da radim za drugog. U selu ima desetak mladih koji se bave poljoprivredom, svi smo veliki entuzijasti, ali nam je neophodna pomoć države, da bismo obezbedili početni kapital i, na primer, kupili mehanizaciju. Nama je potreban novi traktor, ali košta 24.000 evra i ne možemo da ga priuštimo bez povoljnog kredita – objašnjava Miloš, napominjući da je čak 90 odsto mehanizacije koju koriste kupljeno polovno.
Njegov otac Radiša predlaže da država bude garant bankama i u svemu podržava sina, jer je on svoj gazda postao sa samo 24 godine, kada mu je deda prepustio domaćinstvo. Otac Mihajlo radio je u firmi i nije želeo da bude poljoprivrednik, a majka Nada bila je domaćica…
– Nažalost, sve je spalo na sina i mene. Roditelji su u poznim godinama, sa suprugom sam se razišao… Naše selo je brdsko, udaljeno od grada, a imanje je usitnjeno i nema banke voljne da nas kreditira. Osim toga, dug za PIO mi je oko dva miliona dinara, u oktobru punim 65 godina, ali neću moći da odem u penziju jer nisam izmirio ovu obavezu. Udruženja poljoprivrednika ponudila su da se plati samo glavnica, jer toliku kamatu ne možemo da nadoknadimo, ali država ne prihvata taj predlog – veli Radiša.
Petrovići su, inače, zadovoljni subvencijama i premijom za mleko, ali ne dobijaju dovoljno goriva. Kažu, repromaterijal je preveliki trošak, a dizel im je najskuplji u okolini, pa ne mogu da budu konkurentni na tržištu. Jer, samo setva koštaće ih 20.000 evra, a veliko je pitanje koliko će im žetva vratiti…
– Poseban problem je zemlja koju uzimamo u zakup. Vlasnicima plaćamo dogovorenu nadoknadu, radimo, a oni dobijaju subvencije države i u znatno su boljem položaju od nas, naročito kada godina bude loša, jer ništa ne rizikuju. Istina, država nam je omogućila da prijavimo tu zemlju, to su baš “lepe pare”, ali dogodine nam je vlasnici ne bi dali u zakup, već bi pronašli nekoga kome subvencije ne znače toliko – zaključuje Radiša.