U CENTRU za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici uBeogradu smešteno je oko 400 mališana.
Foto: N.Skenderija
Nekima od njih je ovo samoprolazna stanica, dok će drugima do punoletstva biti jedini dom. Jer, kako je “Novostima” potvrdio Zoran Milačić, direktor ove ustanove svake godine na usvojenje ode samo petoro do sedmoro njih.
Činjenica je da je i smanjen priliv dece lišene roditeljskog staranja. Posle izmena Zakona o socijanoj zaštiti, ona retko odlaze u institucije poput ove, umesto toga traže se alternativna rešenja – od rada sa biološkom porodicom, preko smeštaja u široj porodici ili kod hranitelja, do – usvojenja.
Foto: N.Skenderija
– U našu ustanovu najčešće dolaze deca koja imaju različite smetnje u razvoju. Imamo stručni kadar i kapacitete da pružimo podršku deci sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mališanima koji su psihotični ili imaju emocionalne i druge poremećaje ponašanja. Ova deca često ne mogu da koriste usluge drugih ustanova u sistemu socijalne zaštite, a jedan od osnovnih uslova porodica koje žele da usvoje dete je da ono bude zdravo. To je sasvim razumljivo očekivanje, jer kada se dete rodi, prva želja svakog roditelja je da bude živo i zdravo. Upravo tako razmišljaju i potencijalni usvojitelji, od kojih se većina javlja zato što nema sopstvenu decu – kaže Zoran Milačić.
Direktor Centra u Zvečanskoj kaže da decu lišenu roditeljskog staranja najčešće usvajaju ljudi iz inostranstva:
– Naše porodice teško prihvataju bolesne mališane, dok je u inostranstvu drugačije. Na usvojenje u drugu državu odlaze deca za koju se, u roku od godinu dana, ne pronađe usvojitelj u Srbiji. Ne traži se dete za usvojitelje već najbolji usvojitelj za dete koje je emocionalno ranjivo i nosi traumu. Zato su greške u proceni usvojitelja, nedopustive.
Foto: N.Skenderija
Naš sagovornik je pojasnio da deca koja idu na usvojenje moraju da imaju kompletnu dokumentaciju – da se radi o potpunoj lišenosti roditeljskog staranja, da kod roditelja nema mogućnosti za rehabilitaciju ili da nemaju roditelje. Tek tad se upućuju na usvojenje kao oblik zaštite.
– Ukoliko dete ide u drugu zemlju, u proces usvojenja uključeni su centri za socijalni rad i resorno ministarstvo. Oni preko agencija kontaktiraju zainteresovane porodice. Tek ako se utvrdi da su potencijalni usvojitelji podobni, ulazi se u postupak usvojenja deteta.
Obuka i pomoć volontera
U Centru postoje i volonteri, koji su raspoređeni na različite pozicije i angažovani u skladu sa mogućnostima, obrazovanjem i interesovanjima.Oni učestvuju u svakodnevnim aktivnostima, pomažu vaspitačima, organizuju kreativne radionice, provode vreme sa decom. Među volonterima ima i psihologa, socijalnih radnika…
– Svi volonteri moraju da prođu obuku – kaže Milačić. – Ovde su deca koja su gubila, ne žive u vlastitim porodicama. Ne smemo da dozvolimo da kad volonter ode iz ustnove naše dete opet oseti da gubi. Zbog toga volonteri moraju da nauče kako da komuniciraju sa ovom decom.
Na pitanje zašto porodice iz inostranstva prihvataju decu koje nisu potpuno zdrava, a naši ljudi ih neće, Milačić odgovara:
– Drugačija je situacija u zemljama bogatijim od naše. Te porodice najčešće dobijaju poseban status u društvu zbog toga što su humane. Usvojitelji često imaju svoju decu, a žele da pomognu iz plemenitih razloga. Oni imaju i druge povlastice, od smanjenja poreza do niza usluga koje su namenjene deci sa smetnjama u razvoju, različite tipove dnevnih boravaka i druge servise. Ne kažem da mi nismo humani, ali još nemamo uslova da brinemo o detetu sa smetnjama u razvoju i da nam ostane vremena za sebe. Kod nas, vrlo često, jedan član domaćinstva, najčešće majka je skoro neprekidno uz bolesno dete.
Foto: N.Skenderija
Smeštaj za štićenike
– GRAD Beograd je za naše štićenike koji pokušavaju da se osamostale obezbedio smeštaj u više delova grada – kaže Milačić. – Tamo mogu da odu kad izađu iz ove ustnaove, ukoliko ne mogu da se vrate u biološku porodicu. Oni imaju mentore koji im pomažu dok ne pronađu posao i primaju materijalnu pomoć u visini prosečne zarade u Beogradu. Materijalna pomoć ponekad nama stvara problem, jer se deci bez roditeljskog staranja povremeno menja motivacija i razmišljaju kratkoročno. Kad pokušamo da im pomognemo da nađu posao, taj posao je najčešće manje plaćen i oni neće da ga prihvate.
Deca bez roditeljskog staranja u Centar dolaze tek kad napune tri godine. Do tada su, najčešće, u hraniteljskim porodicama.
– Hraniteljska porodica jeste vrsta smeštaja, kao i ustanova – ističe Milačić. – Ona se smatra naročito za mlađe dete kvalitetnim oblikom smeštaja zbog stalnosti odrasle osobe, odnosno hranitelja koji žive njim i ponašaju se kao da su mu roditelji.
U Srbiji je u ustanovama za zaštitu najmlađih trenutno oko 700 dece, dok je u hraniteljskim porodicama više od 5.000 mališana.
– Mi smo razvili sistem hraniteljstva i najveći broj zdrave dece bez roditeljskog staranja je u hraniteljskim porodicama – kaže direktor Centra u Zvečanskoj. – Perspektiva dece koja odu u hraniteljske porodice najčešće jeste usvojenje. Ta deca najčešće ne ostjau dugo u hraniteljskim porodicama. Kod nas, uglavnom, borave deca koja imaju određene zdravstvene probleme i mogu da ostanu ovde do profesionalnog osposobljavanja.