IAKO je formalno do januara 1929. godine obavljao funkciju komandanta Kraljeve garde, general Petar Živković je sve više bio uključen u državnička pitanja i politiku.
KABINET Članovi Vlade na čijem je čelu bio Velimir Velja Vukićević, Foto “Vikipedija”
Kako bi se najbolje shvatila njegova uloga, posredovanje i obavljanje prljavih stvari za kralja Aleksandra I Karađorđevića, pogledajmo deo iz memoara vojvode Vasilija Trbića, iz 1927. godine.
„Već se bilo ušlo u 1927. godinu, a Nikola Uzunović je još bio na čelu vlade, koja je pre toga padala u Narodnoj skupštini nekoliko puta. Na taj način dato je očigledno na znanje da Narodna skupština nema u stvari prava da osuđuje ili uopšte da ceni rad vlade. Kralj se smatrao jedinim pozvanim da drži vladu koju i kakvu hoće, dokle god on smatra da je sposobna da otpravlja one poslove koje joj Kralj poverava.
Izbori u Beogradskoj opštini, u kojoj su radikali izgubili glavni politički položaj u državi, nisu mogli sasvim ostati bez posledica. Jednog dana došao je u naš Klub Dragiša Stojadinović, zet Ljube Jovanovića, pa je rekao glasno i jasno Velji Vukićeviću:
– Doznao sam iz sigurnih izvora, da ćete vi ubrzo biti pretsednik vlade…
Vukićević se pravio kao da ništa ne zna o svemu tome, pa je odgovorio skromno Stojadinoviću:
– Što zbijaš šalu sa mnom! Kako bih ja mogao da budem pretsednik vlade, kod tolikog broja ljudi ispred mene!
STOJADINOVIĆ ga je uveravao da ne govori ništa napamet, niti da je išta izmislio, naprotiv, njegove su informacije tačne. Stojadinović je imao brata konjičkog pukovnika Dimitrija Stojadinovića, koji je bio kraljev lični ađutant. Kralj ga je mnogo cenio, pa se po kraljevoj želji i oženio ćerkom generala Aleksejeva, čuvenog načelnika štaba čitave ruske vojske na Evropskom frontu, dok je veliki Knez Nikolaj Nikolajević, zet kralja Nikole bio ruski glavnokomandujući na Kavkaskom frontu. Sa ovih razloga je i ova vest Dragiše Stojadinovića bila za mene potpuno na svom mestu, ali još i više za Vukićevića, koji je tu vest iz njemu posebno poznatih razloga odbijao.
Nije prošlo ni dva do tri dana posle ovog, kada je Stojadinović doneo iznetu vest, kada me preko Velje Vukićevića pozove telefonom Pera Živković, komandant kraljeve garde (crna ili siva eminencija u našoj političkoj situaciji).
Kada mi je Vukićević dao telefonsku slušalicu, čuo sam Petra Živkovića da govori tako kao da smo se nas dvojica još koliko juče o nečem razgovarali, pa je razgovor ostao nezavršen, pa sada treba da se nastavi i okonča. Petar mi je rekao:
– Ama, Bogati, što te nema! Treba da se vidimo i malo porazgovaramo… Dođi do mene jedan čas, čekam te u Komandi kraljeve garde.
Do tog momenta nikada nisam bio u poseti kod Pere Živkovića, znam da je voleo da dobro pojede i popije. Čuvene su bile večerinke kod Stavre Trpkovića, gde je odlazio sa svojim prijateljem Radišom Nikolićem, pukovnikom, koji je po ženi bio rođak Stavri Trpkoviću.
Ali ja nikada nisam tim večerima prisustvovao iz dva razloga: prvo, izbegao sam svaki dodir sa oficirima uopšte, a naročito sa onima koji su imali veze sa Dvorom i koji su pripadali toj sivoj eminenciji, jer ja sam uvek bio ubeđeni parlamentarac, baš isto onako, kao što su oni bili protiv parlamenta kao ustanove. Sa tadašnjom skupštinom mogli su raditi šta su god hteli i kako su hteli, ali su opet bili protiv nje. Drugi manji razlog bio je u tome, što sam ja, kako sam već i izneo, u to vreme bio strogi vegeterijanac i antialkoholičar, pa ne bi imalo nikakva smisla da sedim u društvu koje se sastalo isključivo zbog dobrog jela i pića. Zato me je i poziv generala Živkovića zaista i iznenadio!
Kada sam završio ovaj telefonski razgovor, rekao sam Velji Vukićeviću:
– Zašto me zove siva eminencija? Šta on ima sa mnom da razgovara?
– Ti i ne možeš znati za šta te zove, ni o čemu hoće da razgovara, sve donde, dokle ne odeš do njega. Idi kada te zove, pa ćeš znati ipak nešto više o razvoju ove naše politički nesrećne zemlje.
KOMANDA garde, odnosno njene kancelarije, nalazile su se u zgradi na uglu Nemanjine i Studeničke (sada Svetozara Markovića) ulice. Jedan gardijski oficir sačekao me je još na ulici, da bi me odveo kod Petra Živkovića. Ovaj me je primio, ne može biti više prijateljski, pa posle kafe, počeo je razgovor:
– Ovaj Uzunović je težak čovek!… Neće ni malo da olakša Kralju teret, nego baš sve ostavlja Kralju, koji je i inače opterećen poslovima. On vodi opštu, državnu, a naročito spoljnu politiku. On je jedini koji održava neposredan kontakt sa našim velikim saveznicima… On, uglavnom, održava unutrašnju ravnotežu i stvara mogućnost da država prosperira. Pa eto, Uzunović bi sada hteo da i ove međupartiske stvari svali Kralju na vrat! Kralj je sve to trpio i radio, ali sada više ne može. Kralj, koliko je meni poznato, namerava da smeni Uzunovića.
Jedva sam dočekao da general Živković doreče rečenicu, pa sam mu gotovo upao u reč:
– Parlament je do sada tri puta obarao Uzunovićev režim, čime je pružao prilike Kralju da potraži pogodnu ličnost, ali Kralj nije hteo nijednu ovakvu situaciju da iskoristi!
– Tako je! – odgovorio je Živković. – Ali Kralju se dosadilo da svaki čas menja vlade, što čini u inostranstvu veoma loš utisak, pa je Kralj sve podnosio da se taj utisak ne bi odomaćio kod naših prijatelja, a naročito kod naših neprijatelja, koji to koriste, dokazujući da je Država Srba, Hrvata i Slovenaca veštačka tvorevina i da najmanja bura može da je sruši. To je razlog što je Kralj do sada držao Nikolu Uzunovića. Kralj, kako je meni poznato, ne želi da ostavi radikale na upravi zemlje. On traži novog čoveka za upravu zemlje, a taj čovek bi trebao da bude Velja Vukićević. Međutim, to ime je manje poznato i od onog, Uzunovića, pre nego što je postao predsednik vlade!
Opet sam iskoristio malu pauzu koju je načinio Živković, pa sam upao sa primedbom:
– Ništa Uzunović nije bio u zemlji poznatiji pre nego što je postao predsednik vlade, od Vukićevića. Bio je sudija, predsednik suda, sem što je u Nišu bio poznat kao bogat čovek! Sin na Kum-Taska – to je označavalo u Nišu bogatstvo! Vukićević je profesor, bio je jedno vreme školski nadzornik, za vreme kralja Aleksandra Obrenovića vazda je bio radikal, pa mu sa te strane nema zamerke. Što se tiče koncepcija o državi, nje, po mom mišljenju, nema ni jedan, ni drugi… Ali, kako mi izgleda, tu kvalifikaciju Kralj i ne traži. On od predsednika vlade traži da primi njegovu koncepciju o državi, ali možda ni to od njih ne traži, nego prosto želi da ga slušaju!… Petar Živković bio je malo iznenađen ovim, pa je produžio:
– Čuo sam, da ti ne veruješ da Velja može postati predsednik vlade! To tvoje mišljenje nije tačno i ja bih ti preporučio, da ti o toj mogućnosti govoriš među poslanicima. Tvoju reč mnogi slušaju, pa kada ta vest uđe u poslaničke klubove i počne se o njoj govoriti, Kralju će biti olakšano da to i izvrši, ako je to njegova želja. Uvideo sam odmah šta se od mene traži: da pravim reklamu za Velju Vukićevića, ako je već bio određen za predsednika vlade. Zato sam još malo porazgovarao sa generalom Živkovićem, pa sam napustio tu kuću u kojoj stanuje čovek, koji, kako su mnogi tvrdili, drži u rukama i kralja Aleksandra, a sa ovim i čitavu zemlju. Pitao sam se, izlazeći iz te kuće: – Da li je to moguće? Nikad sa Petrom Živkovićem nisam dugo razgovarao, da bih mogao utvrditi koliko je visoka njegova inteligencija.“
UTICAJ IZ SENKE
NEPRIJATELjI Petra Živkovića, u vojsci i u civilu, nisu imali ni jedne lepu reči o njemu, dok su njegovi prijatelji tvrdili sasvim obratno! Činjenica je da su mnogi političari, u vreme ozbiljnijih kriza, slali svoje poverljive agente kod generala Živkovića, jer su se te krize tačno razrešavale i završavale upravo onako kako je komandant Kraljeve garde nekome rekao u poverenju.
SUTRA: OD NACINALNIH UVREDA DO ATENTATA U SKUPŠTINI
Preporučujemo
