Lučani – Badnji dan je u tradiciji srpskog naroda bio i ostao neprolazni običaj, dan kada se Srbi ma gde da su, spremaju da sa ukućanima uz posnu trpezu i badnjake dočekaju najuzvišeniji praznik – dan Hristovog rođenja.
U zapadnoj Srbiji Badnji dan je posebno svečan, a brojni običaji sačuvani su do danas.
Đorđe Komatina iz dragačevskog sela Zeoke po badnjak je krenuo sa svojom decom. „Uvek idem sa decom, oni rastu uz običaje. Ja sam uz svog oca i dedu isto tako.”
I sin Nemanja, kao najmlađi član, jedva čeka da svane da ide u badnjak.
Sečenje badnjaka pristupa se sa velikim poštovanjem i ta tradicija se prenosi sa kolena na koleno.
Dejan Belopavlović kaže da običaji nalažu da se ustane rano, pre zore da se ponese sekira, žito i malo slame. „Odabere se badnjak, baci se žito, oseče se i nazdravi rakijom.”
Kora koja otpadne prvo pri seči badnjaka se čuva kao zaštita za kuću, a u selu i kao zaštita za stoku.
Dok su domaćini i deca u šumi, vredne domaćice spremaju posnu trpezu.
Ovi običaji duboko su ukorenjeni u Dragačevu kao i truba pa se seča badnjaka uz zvuke ovog limenog instrumenta smatra još svečanijom.
