Čačak – Za osnovne i srednje škole danas, 3. marta, bio bi 31 radni dan u ovoj godini. Učitelji, nastavnici i profesori bili bi ispred tabli, pišući na njima formule,
definicije ili datume, pred kartama pokazivali granice država, rudna bogatstva i vrhove najviših planina ili bi sedeli za katredom, na kojoj je otvoren dnevnik u koji bi upisivali dovoljan (2), odličan (5) ili pak nedovoljan (1).
Naspram njih, u školskim klupama sedeli bi djaci prvaci, mali maturanti, srednjoškolci i uskoro brucoši.
Međutim, školske table ove godine nisu videle krede ni sunđera, karte stoje savijene u nekom ormaru, a djačke stolice, kao u kakvoj zaboravljnoj kafani, ćute naopako prevrnute na stolovima. U školskim dvorištima nema graje, a na kapijama stoje katanci.
Nažalost, tako izgleda drugo polugodište, još uvek tekuće školske 2024/2025.
Ono što je 1. novembra pošle godine započelo kao štrajk zbog zarade, potom preraslo u protest podrške studentima, na kraju došlo do „viših ciljeva” i društva po merama „kulturne Srbije” ipak je na kraju samo borba za novac.
To dokazuje i poslednje saopštenje Sindikata obrazovanje Čačak, jednog od kolovođa prinudnog raspusta srpskih djaka.
Iako, kako sami u tom saopštenju navode, „plate u ovom trenutku nisu razlog zbog koga su u štrajku”, oni apeluju na direktore škola da im se februarska plata obračuna u celosti. Jer, tobože, nastavnici i profesori „redovno dolaze u školu, provode na svom radnom mestu vreme koje je adekvatno minimumu procesa rada”. Možda ti nastavnici i profesori, kao Bogdan Diklić u sceni iz kultnog filma „Lajanje na zvezde”, predaju praznim učionicama.
Sindikat obrazovanje Čačak se dalje u svom saopštenju pita kako to da su plate za devet radnih dana januara koji nisu odrađeni isplaćene u potpunosti, a da ih sada, za 20 neodrađenih dana februara neće biti? Pitaju se „da li je to pravno utemeljeno ili je pitanje političke volje?”.
Da li imaju pravo da se na zakon i njegovo poštovanje pozivaju oni koji sami priznaju da njihove trenutne aktivnosti zakon ne poznaje?
Ministarstvo prosvete je direktorima škola dostavilo uputstvo da se onima koji u februaru nisu imali ni jednog radnog dana, pa čak i ako su besposleno sedeli na svojim radnim mestima, uplate samo doprinosi. Onima koji su svoje nezadovoljstvo izražavali u okviru zakonom određenih granica, dakle, tridesetominutnim časovima, isplati umanjena plata, te da onima koji su odradili pun font časova i plata bude cela.
Da li onda SOČ i njemu slične formalne i neformalne grupe imaju pravo da, kako kažu „svoja prava traže sudskim putem”?
Da li roditelji dece koja već dva i po meseca dokona sede kući mogu prava svojih mališana potražiti na tim istim sudovima? Ili da i oni jednostavno decu pošalju u škole, pa tako možda pomognu svojim učiteljima, nastavnicima i profesorima da prekrate to besposleno vreme i ne dozvole da već prilično okrnjena školska godina načisto propadne.
Ipak, možda su roditelji ti koji su odlučili da poslušaju staru narodnu koja kaže da pametniji popušta. Te su neki odlučili, da na svoju štetu, decu ispišu iz čačanskih i upišu u daleke škole po Dragačevu koje, iako malobrojne još uvek rade.
