HRAST KAO RATNA KOTA: Stablo u dvorištu Dimitrijevića kod Ćuprije staro pola veka (FOTO)
GRANDIOZNI hrast star oko 500 godina, koji još obilato rađa, nalazi se u dvorištu porodice Petra Dimitrijevića iz Mijatovca kod Ćuprije.
Foto:Z.Gligorijević
Njegovu starost procenili su pripadnici Vojske Srbije, koji su ga našli pomoću topografskih karti u vreme bombardovanja NATO, jer su došli da privere da li i dalje stoji na istom mestu. Oficiri su Dimitrijeviću rekli da nikako ne sme da ga poseče, jer je u vojnim kartama ucrtan kao – ratna kota.
Ovaj vredni domaćin, ali i vernik, kaže da – mada mu ogromno stablo “guši” voćke i ostale kulture u okolini – i onako nikada ne bi posekao hrast koji je bio prvi zapis u selu, što njegova porodica odvajkada poštuje. Oko njega su, veli, do kraja Drugog svetskog rata, povodom Đurđevdana, održavane seoske litije, a urezani krst video se donedavno. Sada je zarastao, jer dugo nije obnavljan…
Dimitrijević kaže i da je nameravao da obnovi običaj da se litije održavaju oko ovog zapisa, ali ga je lokalni sveštenik odvratio od nauma – objašnjavajući da to stablo više nije pogodno, jer ga je oštetilo nevreme!
– To je naš lepotan! Iako su se gornje grane, zbog čak dva udara groma, već osušile, on krasi naše imanje. A, kada je drugi put pogođem, pre dvadesetak godina, hrast se bio zapalio, pa sam morao da zovem pomoć. Plamen je bio baš velik, ali su vatrogasci uspeli da ugase vatru i drvo nije pretrpelo veću štetu – kaže Petra Dimitrijević, objašnjavajući da ništa nije sekao jer veruje da čovek zapis ne sme da dira.
Iako procesuje da je hrast uvis premašio 10 metara, koliko najmanje iznosi i raspon njegove krošnje, domaćin ne zna tačan prečnik stabla. Kaže, da bi se obuhvatilo, potrebno je da se šestoro odraslih ljudi uhvati u svojevrsno “kolo”…
– Kad god se okupi veća familija, sedimo ispod njega, u neverovatnoj hladovini. Ostalim danima u toj blagodeti družimo se sa komšijama. Uostalom, gotovo sve moje uspomene iz detinjstva vezane su za taj hrast, a pamtim i da su nam njegovi žirovi u teškim vremenima omogućavali da svinjama dajemo za njih najkvalitetniju hranu – zaključuje Dimitrijević, ponosan što oko vremešnog hrasta danas stasavaju njegovi unuci, Teodor i Nina.
