FASADE zgrada, nekadašnji simboli gradske arhitekture, često liče naimprovizovane nosače za rashladne uređaje.
Foto: N.Skenderija
Spoljne jedinice klima viresvuda, bez reda i pravila – iznad prozora, ispod terasa, uz oluke… Taslika će morati uskoro da se promeni, jer 4. jula ističe rok da se klimesa fasada uklone na objektima u javnom vlasništvu. Za izmeštanje spoljnihjedinica bilo je dovoljno vremena, s obzirom da je to predvideo zakon iz 2023.
Za građane je rok duži – u beogradskim zaštićenim zonama, kao što su Kalemegdan, Skadarlija, Dušanova ulica, Terazije i Kralja Milana, zakonom je predviđeno pet godina, što znači da imaju još tri. U ostalim delovima grada – rok je deset godina.
– Objekti u javnom vlasništvu su imali rok od dve godine, da uklone klime sa fasada – kaže Miloš Banjac, generalni sekretar Srpskog komiteta Svetskog saveta za energiju. – Ne može se reći da je taj posao urađen. Praktično, rok ističe za mesec dana.
Prema Zakonu o planiranju i izgradnji iz 2023. godine, više neće biti dozvoljeno da se na fasadama vide spoljašnje jedinice. Ukoliko se ne postupi po zakonu, slede kazne: za javni sektor između 50.000 i 100.000 dinara, za pravna lica, a za fizička lica između 25.000 i 50.000 dinara.
– Zakonska regulativa propisuje i dozvoljeni nivo buke, te ispravne klime treba da rade ispod 50 decibela, odnosno 60, u zavisnosti od toga u kojem delu grada se nalaze – navodi Banjac.
Foto: N.Skenderija
Uklanjanje spoljne jedinice sa fasada ne znači ukidanje rashlađivanja. Ali znači nove troškove, prepravke i radove. Građani se pitaju gde će, ako ne mogu na fasadu da postave spoljnu jedinicu.
– Ako je moguće, staviti je u senku ili zavetrinu, nikako na sunčanu stranu. Tako se smanjuje opterećenje uređaja i produžava mu se vek – tvrdi Banjac.
Problem sa spoljašnjim jedinicama klima-uređaja na fasadama u drugim prestonicama rešavan je na različite načine – strogim zakonskim merama, podsticajima, ili dobrim urbanističkim planiranjem. U Parizu je potrebna dozvola gradskih vlasti za postavljanje, a često i arhitektonske komisije, dok se u Tokiju klime smeštaju u unutrašnja dvorišta. Istorijsko jezgro Rima je pod strogom zaštitom i za postavljanje klima mora da se konsultuje Zavod za zaštitu spomenika. U Nemačkoj se klime retko viđaju na fasadama jer zgrade imaju dobru termoizolaciju, pa one nisu neophodne. U starim četvrtima Barselone često se ugrađuje u okvire prozora ili terasa, dok se u Singapuru u novim zgradama obavezno projektuju klima-niše, odnosno udubljenja u fasadi koja skrivaju spoljašnje jedinice i obezbeđuju ventilaciju.
Foto: N.Skenderija
Na Vladi čak 54 “kutije”
VEĆINA zgrada u javnom vlasništvu, sa kojih sada moraju da se uklone “zaostale” klime izgrađena je u vreme kada te vrste rashlađenja još nije bilo, pa se nije vodilo računa gde će biti smeštene spoljne jedinice. A, kada su se pojavile klime, nije se mnogo vodilo računa o tome da li ruže arhitekturu, čak i spomenika kulture u javnom vlasništvu. Ako se zakon bude poštovao, sa zgrade Vlade Srbije moraće da se premeste čak, 54 klima uređaja! A, u Zavodu za zaštitu spomenika kulture navode
da su u zdanjima pod zaštitom i bolnice, škole, muzeji, galerije i mnoge druge ustanove i – gotovo sve imaju nepropisno ugrađene klime.
Kod nas, iako se približio zakonski rok kada “spoljašnje” klime na javnim zgradama treba da se uklone, situacija je, reklo bi se ista, kao i kad je zakon donet. Fasadu zgrade u Nemanjinoj, u kojoj su mnoga ministarstva, i dalje “krase” klime vidljive sa ulice. Najviše državne institucije među kojima su Predsedništvo i Vlada Srbije, ili Skupština grada, naleze se u objektima koji su pod zaštitom, ali klima uređaji i dalje neometnao vise sa njihovih fasada. Klime su i na nekadašnjoj palati Privilegovane agrarne banke, na uglu Vlajkovićeve i Trga Nikole Pašića, koja se smatra jednim od najvrednijih ostvarenja međuratne srpske arhitekture. U ovom zdanju smešteno je i Ministarstvo kulture, koje bi trebalo da bude prva linija odbrane kulturnog nasleđa. Čak i zgrade “Vodovoda i kanalizacije”, Elektrodistribucije “klimatizovane” su bez mnogo obzira prema estetici. Nameće se pitanje, ako institucije koje bi morale biti primer – ne poštuju sopstvene zakone, kako očekivati od građana da ta pravila prihvate?!