Pritisci, provokacije, hapšenja “greškom”, oskrnavljena groblja predaka, nespokoj. Nad Srbima na Kosovu nema nasilja ogoljenog kao u martovskim danima 2004., ali ono jeste sistemsko, i utoliko opasnije, smatraju sagovornici Kosovo onlajna. Uz to, prećutano od strane zapadnih sila. Prava definicija, po mnogima, tihi pogrom.
Nekažnjen zločin se ponavlja. Pokušaji brisanja srpske pravoslavne baštine na Kosovu, obijanje crkava, napadi na imanja povratnika, kamenovanje srpskih škola, ispisivanje grafita OVK na porodičnim kućama nekada i danima zaredom u protekle dve decenije. Ukidanje dinara i srpskih institucija bez ponuđene alternative, uz bezlične reakcije međunarodnih predstavnika.
Sa severa Kosova, prema podacima zvaničnika u Beogradu, u poslednjih nekoliko godina otišlo je 15 odsto Srba.
17, 18. i 19. marta 2004. godine ubijeno je osam Srba, povređeno najmanje 170, proterano njih više od 4.000, porušeno oko 900 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata. Niko ne isključuje da sličan scenario može da se ponovi, ali je pitanje da li bi to išlo na ruku vlastima u Prištini i njenim saveznicima koji ne žele da se uruši priča o “demokratskom i multietničkom Kosovu”.
Naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu Aleksandar Mitić kaže za Kosovo onlajn da je ono što se dogodilo 17. marta 2004. godine bio orkestrirani napad na srpski narod i najvidljivi oblik etničkog čišćenja, ali da je ono što se dešavalo od tada etničko čišćenje koje je bilo mnogo tiše, u neku ruku i opasnije, zato što se odvijalo ispod radara i jer je bilo sistematsko.
“17. mart 2004. godine bio je izuzetno nasilan i brz, koordinisan i efikasan način etničkog čišćenja. Danas se razni elementi etničkog čišćenja vide kroz potpunu uzurpaciju privatne svojine, kroz kriminalizaciju svakog mogućeg građanskog otpora, potpuno onemogućavanje povratka Srba na Kosovo i Metohiju i obesmišljavanje političkog angažmana Srba, što smo videli i sada nakon ovih izbora. Razni su elementi koji, zajedno sa urušavanjem institucija Republike Srbije, doprinose tome da se ovo etničko čišćenje nastavlja. Ono nije počelo sa Aljbinom Kurtijem, ali jeste sistemsko od strane Prištine i koordinirano i prećutano od strane velikih zapadnih sila”, ističe Mitić.
Kaže da je 1999., posle Nato agresije, kada je kao novinar bio na Kosovu i Metohiji, video ćutnju, toleranciju, možda čak i prećutno ohrabrivanje etničkog čišćenja od strane zapadnih jedinica i zapadnih zvaničnika i da mu je bilo jasno da je to model koji će se ponavljati i kasnije, što se i dešavalo u svakoj fazi etničkog čišćenja u poslednjih četvrt veka.
“Činjenica je da, s jedne strane, postoji politička želja da se održi određena stabilnost na Balkanu i stabilnost na Kosovu i Metohiji, kako bi se prikazala jedna vrsta multietničnosti i da je kosovski model ipak uspeo i da nije doveo do etničkog čišćenja o kojem Srbi stalno govore. Međutim, to je apsolutna farsa. S druge strane, postoji politička želja kod vodećih zapadnih država, pre svega država Kvinte, da se zaokruži teritorijalni integritet, kako oni kažu, nezavisnog Kosova. Da bi se to ostvarilo neophodno je bilo potpuno obeshrabriti Srbe, urušiti institucije Republike Srbije i napraviti sve da se taj otpor koji je donekle tinjao doskora uguši”, kaže sagovornik.
Aleksandar Šljuka, saradnik nevladine organizacije “Nova društvena inicijativa” kaže da ako se pogleda sve ono što se događa Srbima na Kosovu proteklih godina, od ekonomskog pritiska do pritiska bezbednosnog aparata, da se može reći da se dešava tihi pogrom ili tihi egzodus.
“Pod pritiskom svih tih činilaca ljudi odlaze, prevashodno sa severa Kosova i to je jedan trend koji je, što je najproblematičnije, ireverzibilan, odnosno ljudi koji odlaze u najvećoj meri se ne vraćaju. Čak i da se neki uslovi promene vrlo je teško očekivati da će se taj broj ljudi vratiti”, ukazuje Šljuka za Kosovo onlajn.
Srpski narod je, dodaje, razočaran u međunarodnu zajednicu.
“Srpski narod je i kivan na međunarodnu zajednicu, jer je ona bila garant da će se poštovati sva prava kada su zapadni partneri Kosova podržali nezavisnost 2008. godine. Srbi su videli da se to ne dešava”, navodi on.
Kako ukazuje, ukoliko većini međunarodnih aktera odgovara da situacija ostane kakva jeste, da se ne podriva stabilnost i da se ne podriva priča o multietničkom Kosovu koju su želeli da promovišu i u koju žele da veruju, oni neće previše da se mešaju, osuđuju i reaguju kada se nad Srbima sprovode različiti oblici nasilja.
“Upravo zbog toga se dešava tihi egzodus. Nema široko rasprostranjenog nasilja kao što je to bilo ranije, ali ljudi polako odlaze i na taj način se gasi priča o multietničkom Kosovu. Svesni ili ne, međunarodni akteri ne čine ništa da to spreče”, kaže sagovornik.
Pred haosom pogroma 17. marta 2004. godine, kako ukazuje književnik i novinar Živojin Rakočević, faktički je nestao koncept koji je imala međunarodna zajednica i svi zakoni.
“Budućnost Kosova i Metohije je sagorela u pogromu 17. marta zato što 50.000 vojnika, desetine hiljada činovnika, tajne službe, savršeni svetski zakoni, pozivanje na prava i demokratiju su jednostavno nestali. Tog trenutka se shvatilo da je propao koncept institucija. Na Kosovu i Metohiji postoje nadinstitucije, institucije i podinstitucije. Nadinstitucije su američka ambasada i ambasade, institucije su ove vidljive opštine, vlada.., i podinstitucije su plemensko kriminalne strukture. 17. marta došlo je do jedinstva tih paralelnih svetova i struktura da bi se izvršio konačni obračun i da bi Srbi sa svojom kulturom, sa svojim životima i sa svojom civilizacijom nestali”, navodi Rakočević za Kosovo onlajn.
Nakon 17. marta 2004, kako ističe, postalo je jasno da ne postoji ni jedna jedina tačka, nijedna svetinja, ništa što je važno i što postoji u životima Srba na Kosovu i Metohiji, što ne može biti pogođeno i što ne može biti uništeno.
“Samim tim, od tog trenutka Srbi na Kosovu i Metohiji su zatočenici pogroma”, navodi sagovornik.
Može li stradanje iz 2004. da se ponovi u istom obliku?
Nasilje iz 2004, kako ocenjuje Rakočević, moglo bi ponovo da se organizuje za nekoliko sati jer institucije faktički ne postoje, kao što nisu postojale ni martovskih dana pre 21 godinu. Nije, kaže, došlo do razvoja demokratije ni institucija, a ni do povratka Srba u gradove.
“Potpuno je jasno da u takvoj situaciji možete da uradite šta god hoćete”, smatra Rakoćević.
Objašnjavajući da je 17. mart zapravo bio u funkciji ubrzavanja procesa koji će 2008. godine dovesti do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Aleksandar Mitić ocenjuje da je sasvim sigurno da u današnjem trenutku mnogim državama Kvinte, liderima na Zapadu, ne odgovara takvo vidljivo i masovno kršenje ljudskih prava i tako masovno nasilje.
“Mnogo više odgovara ovo etničko čišćenje ispod radara, van medijske vidljivosti, u kom porodice same odlučuju na jedan ili drugi način, ne pod nekim dramatičnim okolnostima, ali racionalno, nekad i razmišljajući o budućnosti svoje dece, da odu sa Kosova i Metohije. To je zaista nešto što je zastrašujuće, to je možda najperfidniji način etničkog čišćenja, taj psihološki rat koji se vodi protiv Srba na KiM”, ukazuje Mitić.
Iako se, kaže, etničko čišćenje negira i naziva propagandom koja dolazi iz Beograda ili propagandom Srba na KiM, činjenice su tu i niko ne može da ospori da postoji vrlo jasna politička agenda koja stoji iza celog tog procesa.
Aleksandar Šljuka se nada da se martovsko nasilje od pre 21 godinu neće ponoviti i ističe da su 2004. okolnosti bile drugačije jer je postojala veća frustriranost među kosovskim Albancima u smislu nerešenog statusa Kosova, jer se nije znalo da li će se Kosovo vratiti pod ingerenciju Srbije ili će dobiti nezavisnost.
“Oni su iskoristili podršku pre svega Sjedinjenih Američkih Država da izvrše pritisak i da kažu: ‘eto, mi smo nezadovoljni, uradićemo sve da pokažemo naše nezadovoljstvo i da nas vi podržite u smislu podrške nezavisnosti Kosova’. Taj momenat se sada promenio. Vidimo da su i SAD promenile pristup na svetskoj sceni i sada više nije realno očekivati podršku takvom nasilju. Ono bi bilo totalno drugačije percipirano u međunarodnoj zajednici i s toga ne verujem da bi se ponovilo. Takođe, iako mnogi misle da je martovsko nasilje bilo organizovano od nekih institucionalnih struktura, to su pre svega bili napadi pojedinaca, a sada se više sprovodi institucionalno nasilje, sistemska represija preko aparata Kosova, promenio se pristup i zato mislim da nije realno ponovo očekivati takav scenario”, navodi Šljuka.
21 godinu posle pogroma, Rakočević ukazuje da je presudno važno šta su Srbi naučili iz 17. marta.
“Čini se da jesmo nešto naučili. Svih ovih godina na različitim mestima stvaralački se obnavlja ono što je uništeno. U manastiru Svetih Arhangela imamo koloniju slikara koji slikaju, imamo ljude koji čuvaju sećanje i koji brinu o tome da se izvuku neke pouke iz najvećeg mirnodopskog zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata jer nikada u našoj istoriji Srpska pravoslavna crkva, ni mi kao narod možda nismo doživeli da za dva dana nestane toliko blaga života i svega onoga što smo imali”, zaključuje on.
