ČESTO su „divlja čišćenja“ bila haotična, bez nekog sistema. Nije bilo jasnog kriterijuma ko je „sledbenik Nedića i Ljotića“. Oznaši su primenili najjednostavniji kriterijum: to je onaj koji nosi bilo kakvu uniformu.
“POKAJNIK” Milan Trešnjić ostavio je značajna svedočastva o radu Ozne, Foto Vikipedija
„Svedok pokajnik“ oficir Ozne Milan Trešnjić potvrđuje da je veliki broj uniformisanih lica sam došao da se prijavi novim vlastima. Oni koji su imali nečistu savest pobegli su s Nemcima. Dakle, to su „…bili ljudi u uniformama, iz Srpske državne straže. To su bili ordonansi, kuriri, policajci, saobraćajci, parobrodski, sve moguće vrste. Ali mi pojma nismo imali ni o čemu. Nama je bilo dovoljno da se kaže – taj je bio u službi okupatora, bez obzira na to u kakvoj službi, a bio je u službi okupatora (…). Ja kao oficir OZNA nisam razlikovao običnog policajca od specijalnog policajca. To mi niko nikad nije kazao, nisam znao“.
Neki su bili upućivani u logor na Banjici, drugi su odmah streljani, a treći su „dobili priliku“ da se iskupe za svoje ratno ponašanje i produže život odlaskom na Sremski front. Zbog nepoznavanja uniformi ili nedostatka želje da se Ozna ozbiljnije pozabavi pitanjem saradnje sa okupatorom, na Kalemegdanu je streljano tridesetak rečnih policajaca. Ubijani su i sanitetski oficiri, a po partizansku vojsku je najštetnije bilo streljanje kraljevskih oficira u selu Jabuka kod Pančeva. Često se pominje brojka od 72 pilota. Zbog prirode svog posla, oni nikako nisu mogli da sarađuju sa okupatorom i sami su se javili da stupe u partizanske redove. NOVJ je imala očajničku potrebu za svim specijalizovanim stručnjacima, pa je streljanje pilota nanelo veliku štetu nejakom vazduhoplovstvu revolucionarne vojske. Pošto su učili u hodu, pilote NDH zarobljene u kasnijim mesecima su bez pitanja uklopili u svoje vazduhoplovstvo. Ako su oznaši bili zbunjeni prilikom ubijanja uniformisanih „saradnika okupatora“, imali su jasnu ciljnu grupu u klasnom i ideološkom obračunu.
Prema podacima Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine (dana kada je kralj Petar Drugi pozvao ravnogorce da se stave pod Titovu komandu), srazmerno udelu u ukupnom stanovništvu najviše su stradali funkcioneri lokalne vlasti, činovnici, trgovci, industrijalci, sveštenici, razni intelektualci i imućniji seljaci. U selu mojih predaka Milutovcu streljali su seoskog popa Ljubisava sa sinom Svetom, seoskog učitelja Jerotija i seoskog domaćina Miju Miletića. Njihov zločin je bio što su bili članovi ravnogorskog odbora sela Milutovac. Kao domaćini ljudi, nisu dopustili nikakva klanja u tom selu iako je bilo nekih ubistava iz niskih pobuda. Moji rođaci su uglavnom bili u partizanima, neki od njih veliki rukovodioci. Njihove porodice nisu zlostavljane. To ove seoske uglednike nije spaslo od revolucionarne pravde. Među izvršiocima ideološke osvete bili su i neki njihovi rođaci, mladići koji nisu učestvovali u ratu i želeli su da se dokažu. Streljanje je pošlo naopako. Pošto su oznaši bili veoma mladi, nikada ranije nisu pucali u čoveka. Decenijama je jedan od njih pričao kako je popov sin Sveta ustajao nekoliko puta tokom tog neuspešnog streljanja. Ne znam da li je taj egzekutor duboko u sebi žalio što je učestvovao u tome. Spolja posmatrano, njegove priče su izgledale kao priče iz lova.
RANKOVIĆ je, posle ovako obuhvatnih streljanja u Beogradu, bio nezadovoljan brojem ubijenih Zagrepčana. On 15. maja 1945. šalje depešu u kojoj kaže: „Vaš rad u Zagrebu je nezadovoljavajući. Za deset dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Radite suprotno od naših naređenja jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima.“
Prebrzo je Ranković uputio kritiku. Tek što je stigla njegova depeša, počela je likvidacija raznih vojski u povlačenju, u brojnom nizu streljanja koja se kolokvijalno nazivaju jednim imenom „Blajburg“. Hrvatski nacionalisti vole da ovaj događaj nazivaju biblijski patetično „križni put“. Ustaše, domobrani, slovenački belogardejci, ruski kolaboracionisti, ljotićevci, crnogorski četnici, svi su pokušavali da se domognu zapadnih saveznika u Austriji. Britanci su, međutim, ovu šaroliku masu poraženih vojski predali partizanima. Poslednju reč istoriografije dala je Martina Grahek Ravančić.
Prema njenoj proceni, tog kasnog proleća 1945. ubijeno je najmanje 80.000 ljudi, od kojih 12.000 Slovenaca, 6.000 četnika (mahom Crnogoraca) i 3.000 ljotićevaca. Ostali su uglavnom bili Hrvati. Slovenačka državna komisija je izbrojala 13.900 ljudi imenom i prezimenom. U Hrvatskoj je, mimo Blajburga, ubijeno najmanje 6.000 ljudi. Udba je pokazala milost prema mlađim od 1927. godišta. Nevolja sa ovim humanim činom bila je što je teško proceniti godište ljudi koji nemaju dokumenta.
U početku je Ozna pokušala da svako likvidira „svoje“. Na taj način su hteli da izbegnu da se ubijanje zarobljenika pretvori u međunacionalni obračun. Tako je pretekao i moj deda po majci Radonja Milačić zvani Brka, četnik Pavla Đurišića. On je video kako crnogorski oznaši u Mariboru izdvajaju crnogorske četnike iz gomile zarobljenika. Prema porodičnoj legendi, on je uspeo da se preda Slovencima. Međutim, zbog ogromnog broja zarobljenika taj sistem se raspao, pa hrvatske vojnike nisu ubijali samo Hrvati. Rukovodstvo se staralo da ova ubijanja ostanu tajna.
U SLOVENIJI su većina pobijenih bili vojnici. Bilo je svega 10-15 odsto civila. U Srbiji su 80 odsto žrtava crvenog terora bili civili. Ukratko, u Srbiji su poznata imena 36.000 ubijenih ljudi, 33.000 bez suđenja. Na taj broj treba dodati još nekoliko hiljada jer nisu poznati podaci za neke gradove, pre svega za Beograd. Od tog broja, 6.500 su Nemci, 4.500 Mađari i 1.400 Albanci. Ako imamo u vidu da je samo albanskih esesovaca u diviziji „Skenderbeg“ bilo oko 6.000, vidi se stepen kolektivne amnestije za kosovske Albance.
Nasuprot tome, velike nemačke žrtve se objašnjavaju kao osveta za zločine folksdojčera u SS diviziji „Princ Eugen“ i drugim jedinicama. Ta divizija se povukla s Vermahtom u oktobru 1944. Svi Nemci koji su ostali smatrali su sebe civilima. Videli smo koliko ih je streljano te jeseni, a znatno više ih je pušteno da pomre od gladi i bolesti po logorima. Takvih je bilo najmanje 22.000, uglavnom staraca, žena i dece. Nije jasno kako rasporediti više od 9.000 četnika ubijenih na Zelengori. Neki su ubijeni u borbi, a neki su streljani kao zarobljenici.
U našoj javnosti često optužuju komuniste da su bili namerni da unište Srbe, posebno njihovu elitu. Ovi podaci to dovode u pitanje. U odnosu na broj stanovnika, daleko najbrojnije žrtve revolucionarnog terora su Nemci, pa za njima Italijani. Od jugoslovenskih naroda srazmerno su najviše ubijani Hrvati. Što se Crnogoraca tiče, procenat njihovih žrtava je verovatno sličan kao u Hrvata ili nešto manji. Postoji verovanje da je teror crnogorske Ozne imao antisrpski karakter. Kao pokazatelj toga uzima se podatak da nigde izvan NDH nije pobijeno toliko sveštenika SPC kao među Crnogorcima, i to u apsolutnim brojevima, uključujući i mitropolita, kaluđere i studente Bogoslovije. O procentu da ne govorimo. To je možda projektovanje današnjih merila na prošlost. Strašan teror nad sveštenstvom SPC i crnogorskim ravnogorcima bio je možda više plod fanatizma nove komunističke vere nego novog identiteta. Iako u to vreme nije bilo ispitivanja javnog mnjenja i fokus grupa, po ponašanju rukovodilaca se može zaključiti da su crnogorski partizani bili prilično ravnodušni prema pojmu crnogorske nacije. Novi identitet su rado prihvatili kao sredstvo za napredovanje u društvu Srbije i Jugoslavije. Sebe su smatrali nekom vrstom najboljih Srba, a ko je mogao, ostajao je da živi u Beogradu. Srbi i Slovenci su procentualno stradali manje od Crnogoraca i Hrvata.
KARDELjEVA NAREĐENjA
EDVARD Kardelj, potpredsednik jugoslovenske vlade, nije bio zadovoljan slovenačkim brojevima. Posle Blajburga, 25. juna 1945. godine napisao je telegram predsedniku slovenačke vlade Borisu Kidriču u kojem naređuje da se ubrzaju „čišćenja“, odnosno likvidacije vojnih i civilnih zarobljenika, ali i političkih protivnika: “Najkasnije tokom tri sedmice biće raspušten Sud nacionalne časti. Vojni sudovi će suditi samo vojnim licima, sve druge će preuzeti redovni sudovi. Biće proglašena nova amnestija. Nemate, dakle, nikakvog razloga da budete tako spori u čišćenju kao dosad. Kardelj”.
SUTRA: OZNA OPRAŠTA SVE ZLOČINE ČUVENOJ “HANDžAR” DIVIZIJI