KOKA-kola je našla načina i da se dogovori s Diznijem da se ta flaša nađe u Miki Maus Klubu.
PROPAGANDA Filmovi Leni Rifenštal pomogli su da se Nemačka opčini nacizmom, Foto “Vikipedija”
U centru koka-kola kulture „glavne figure su postala lica koja su drugorazredna u odnosu na stvaralaštvo kao takvo – realizatori, imitatori, interpretatori, kompilatori, eksploatatori starije kulture, plagijatori itd… Mnogi autori su pominjali odsustvo velikih imena u savremenoj zapadnoj kulturi koji bi bili uporedivi s geniji- ma iz prošlosti. To ne znači da su geniji presta- li da se rađaju. Oni se rađaju. I možda još više nego ranije. Ali, pod okolnostima savremenog zapadnog društva oni prosto nemaju mogućnosti da se ispolje i da budu primećeni. Njih zasenjuje velik broj mediokriteta koji imitiraju genije, i koji više odgovaraju kulturnom životu društva… Mas-mediji doprinose stvaranju izopačenog sistema vrednovanja stvaralačkih dostignuća, veličajući preko svake mere senzacionalnu prosečnost i prećutkujući istinsko stvaralaštvo“ (Zinovjev, 2002).
Posle pojave televizije, jedan advertajzing- menadžer Koka-kola kompanije objašnjavao je da se „‘naš proizvod uvukao kod svih društvenih grupa bez obzira na rasu, boju, ekonomski status, geografsku lokaciju ili religijska opredeljenja’…
U dubini svog kolektivnog srca mi verujemo da je koka-kola najbolji napitak koji se može kupiti na svetu. Naš rad je pre religija nego biznis“.
„U reklami se ideološka obrada ljudi ispoljava u najvulgarnijoj formi, a to znači u najdostupnijoj i najdelotvornijoj formi. Klasični obrazac reklame je naravno američka.
Ona ne odražava samo stil života kako je formiran u SAD, ona učestvuje u njegovom forimiranju, očuvanju i propagandi. Reklamiraju se sloboda, aktivnost, uspeh, zadovoljstvo, sportski duh, čilost, mladolikost… Američka reklama je u socijalnom smislu kvintesenicija ideologije i propagande zapadnjaštva u njegovoj krajnjoj formi, amerikanizmu“ (Zinovjev, 2002).
Ideologija zapadnjštva se očigledno postavlja kao – religiozno učenje. Kao i komunistička ideologija i liberalna ideologija (obe su zapadni produkti) „u principu odbacuje religiozno učenje“ i „mada se sada odnosi trpeljivo prema religiji, to ne ukanja njenu suštinsku antireligioznost. Ona trpi religiju, pošto ova nije u stanju da joj konkuriše i ne smeta joj da obavlja njene finkcije“. Taj ideološki pristup „predstavlja u svakom slučaju njegove duhovno opustošenje“. Zato žalopojke crkvenih ljudi u zapadnom društvu o opadanju vere „imaju realne, i po mom mišljenju, neuklonjive razloge“ (Zinovjev, 2002: 252).
OVAKVO „formiranje ljudskog materijala“ ima za posledicu opštu opčinjenost potrošačkom svetovnom religijom. Hipnokratija je pojam koji se sve češće pojaljuje kao opis društva koje se i dalje predstavlja kao demokratsko. Mada sa sve manje entuzijazma.
Opisujući stanje zapadnog društva koje nastaje oko progona retkih pobunjenika – Edvard Snoudena, Džulijana Asnaža, Bredli – Čelzi Meninga – poznati kritičar Džon Pildžer se setio susreta iz sedamdesetih godina sa Leni Rifenštal, bliske prijateljice Adolfa Hitlera, „čiji su filmovi pomogli da se Nemačka opčini nacizmom. Ona mi je objasnila da poruka njenih filmova, sama pro- paganda, nije zavisila od ‘naređenja sa vrha’, nego od onoga što je nazivala ‘submisivnom prazninom’ javnosti.
‘Da li je submisivna praznina uključivala liberalne, obrazovane buržuje?’ – upitao sam je. ‘Naravno’, rekla je, „naročito inteligenciju… Kada ljudi više ne postavljaju ozbiljna pitanja, oni su odani i pokorni. S njima može da se radi bilo šta’. I tako je i bilo. Mogla je slobodno da doda: ostatak je istorija“ (Pildžer, 2019).
Sva ta gorostasna medijska industrija koja je nastajala s idejom da će omogućiti informisanost građana u razmerama koje će efikanost demokratskog vladanja dovesti do nezamislivih razmera pretvorila se u Levijatan koji ne hrani demokratiju nego isisava krv iz njenih arterija. I puni ih koka-kola ideologijom.
KRAJEM prošlog veka u američkoj psihologiji je eksplodirala pozitivna psihologija koja će objaviti „zanima nas psihološko zdravlje, a ne bolest“. Sreća postaje centralna tema. Odmorimo se od problema, jer su oni i onako nerešivi – moramo biti srećni!
Kako ostvariti sreću? Razvijati „terapeutske tehnike čiji je cilj bio da pomognu klijentu da bolje radi, da bude ‘bolja osoba’ ili da živi ‘boljim životom’“. To vam je ono: ustanem ujutro i kažem sebi šta se brineš, život je lep i biće dobro ako kažem biće dobro.
Dakle, poslodavac ti da otkaz i niko nije kriv, a izlaz zavisi samo od tebe od „tvoje sposobnosti da doživiš duboku promenu u razmišljanju i delovanju. Tako otpuštanje dobija radiklano novo, potpuno pozitivno značenje. Izgubiti posao, što je samo po sebi katastrofalno, predstavlja se kao neočekivana prilika da se izmenimo i da izmenimo svoj život, da doživimo svojevrsnu renesansu, koja će nam omogućiti da doživimo sreću…
Kao što je objasnila Barbara Erenrajh, sreća je postala više od ideološkog instrumenta zastrašujuće moći potrebnog da se opravdaju neke od najokrutnijih karakteristika tržišne ekonomije, čiju surovost i ludost treba opravdati i prikriti“ (Kabans, Iluz, 2021).
Na osnovu takvih sreća, moglo je da se počne sa ukidanjem – stalnog posla. Što ste u nesigurnijem položaju vaši susreti sa srećom su češći. „Današnje kompanije moraju da uzmu u obzir novu stvarnost, odnoseći se prema svakom zaposlenom kao da je zasebna firma. Ova promena nameće napuštanje određenog broja pretpostavki koje su dominirale industrijskim društvom, od kojih je prva glasila da pojedinac teži sigurnosti zaposlenja, što je ideja potekla 1950-ih godina od čuvene ‘piramide potreba’ Abrahama Maslova, koja je počivala na načelu da najpre treba zadovoljiti osnovne potrebe, pa tek onda misliti na lično ispunjenje. Međutim, ne samo što je ovakva teza diskutabilna na teorijskom planu (kako onda objasniti da neko dovodi u opasnost svoju sigurnost postajući umetnik ili započinjući novu karijeru?), već i njeno tumačenje u sferi menadžmenta – po kom preduzeće mora najpre da osigura sigurnost, a potom razvoj ličnosti – teško može da se opravda.“
Ako vam se čini da ove rečenice iz spisa New Spirit of Capitalism (2007) Čapela Botanskog najavljuju zaposlenima „beskrajnu sreću“ – u pravu ste. Sreća je kad su korporacije maksimalno zaštićene, a zaposleni potpuno uniženi. Taj mazohizam preuzet je u Svetskom ekonomskom forumu u Davosu iz koga Klaus Švab svetu oglašava Novi svet: „Nećete imati ništa i bićete srećni.“
Važno je verovati u sreću. Odnosno da budeš sposoban da te se može nagovoriti da si – uvek srećan. Korporativni kapital će se postarati da uvećava svoje profite dalje i dalje. Gladni će biti sve srećniji i srećniji.
To kolo nije moglo bez „industrije sreće“ – „multinacionalne kompanije poput Koka-kole su ušle u kolo. Ova grupa je u svakoj zemlji gde je prisutna otvorila ‘Koka-kola institut za sreću’, koji je zadužen da svake godine objavi izveštaj, za svaku zemlju o ovoj temi – ‘Barometar sreće’ (Happiness Barometar). Očigledno, ovi izveštaji nastaju u saradnji sa ekonomistima sreće i pozitivnim psiholozima. Koka-kolini instituti su danas prisutni u mnogim zemljama, među kojima je i Pakistan“ (Kabans, Iluz, 2021: 55). Hepikratija je ponuda kojoj se ne može odoleti.
AMERIČKO GORIVO
“KOKA-kola je američko gorivo, kao što im je televizija duša”, pisao je jedan nemački komentator. Zapadni apologetski teoretičari razumeju “koka-kola kolonizaciju sveta” kao poželjnu “meku silu”. “U svojoj knjizi Jihad vs. McWorld (1996) profesor Bedžamin Barber tvrdi da se koka-kola infiltrira i razara kulture. Za vreme Vijetnamskog rata američka propaganda je govorila o borbi za srca i duše ljudi. ‘Koka-kola ratuje samo za duše i srca ljudi’, govori Barber. ‘U nagovaranju ljudi da moraju imati proizvod koji prodajete, vi dobijate rat mnogo trajnije… nego ako prosto okupirate grad”.
SUTRA: ISTINA SE NE UBRAJA U POLITIČKE VRLINE
Preporučujemo
