NA “BOSANSKOM JEZIKU” STOJE – VUKOVI BRKOVI Analiza “Novosti”: Šta se krije iza pokušaja izmene programa na univerzitetu u Novom Pazaru

NA “BOSANSKOM JEZIKU” STOJE – VUKOVI BRKOVI Analiza “Novosti”: Šta se krije iza pokušaja izmene programa na univerzitetu u Novom Pazaru

ZAHTEV Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) da se na Državni univerzitet u Novom Pazaru na studijski program Srpska književnost i jezik uvede bosanski jezik i bošnjačka književnost uzburkao je strasti u ovoj akademskoj zajednici, ali i među lingvistima.

Funkcioneri BNV godinama traže uvođenje nepostojećeg jezika na državni univerzitet, a priliku da tu zamisao ostvare odnedavno vide u obnavljanju akreditacije za studijski program Srpska književnost i jezik koje u toku. Za profesore na ovom programu to je neprihvatljivo, a šef katedre profesor dr Dragana Novakov, čiji smo stav preneli u jučerašnjem broju našeg lista, rekla nam je da je ovo stručno, a ne političko pitanje i da bi uvođenjem bosanskog jezika bio oštećen identitet srpske književnosti i srpskog jezika, a bio bi to udar i na srpski državni i nacionalni suverenitet.

I dok visoki funkcioneri BNV u ovaj problem upliću politiku, lingvisti se drže struke i kažu da bosanski jezik ne postoji i da je na lingvističkom planu bosanski samo preimenovani srpski jezik, odnosno, samo drugo, političko ime srpskoga kao lingvistički utemeljenog jezika.

Profesor dr Miloš Kovačević kaže da bošnjački iliti bosanski postoji taman onoliko koliko, na primer, novopazarski, šumadijski, vojvođanski, krajiški, hercegovački, crnogorski i sl.

– Dakle, kao bilo koji u kolokvijalnom opštenju regionalno imenovani srpski jezik. Nema nikakvog ni naučnog ni političkog uporišta za postojanje bošnjačkog/bosanskog jezika – istakao je prof. Kovačević. – Priča o bosanskom ili bošnjačkom jeziku nastala je na pravno neutemeljenoj premisi da svaki narod može svoj jezik da imenuje kako god želi. Takvo pravo, ponovimo to još jednom, nikada i nigde u dokumentima najrelevantnijih svetskih organizacija koje se bave ljudskim pravima nije propisano. To je izmišljeno pravo, baš kao što je izmišljen i nekakav bošnjački jezik, koji, da apsurd bude veći, muslimani što se sad nacionalno izjašnjavaju kao Bošnjaci neće čak ni bošnjačkim da zovu nego ga imenuju bosanskim. Tako ispada da se bosanskim govori u Novom Pazaru, što će silogistički reći da je Novi Pazar u Bosni.

Dakle, znamo da Novi Pazar nije u Bosni, ali na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, upravo na katedri za srpsku književnost i jezik predaje profesor iz Bosne doc. dr Esad Šemsović koji je predvač na dva državna univerziteta – u Sarajevu i Novom Pazaru. Šemsović, koji je i visoki funkcioner BNV, pozvao je na uzbunu zbog nemogućnosti da na katedri za srpsku književnost i jezik zasnuju studije bosanskoga jezika i bošnjačke književnosti.

Kao krivca za ovo naveo je “duboku državu” i “ultradesničare” jer “hoće da asimiluju Bošnjake”, pa optužio i neke svoje sunarodnike da u tome učestvuju.

Lingvista profesor dr Dragoljub Petrović, reagujući na Šemsovićeve navode, kaže:

– Kao nastavnik književnosti, Šemsović još nije čuo da se nigde u svetu ne može dogoditi da jedna suverena država, u ovom slučaju BiH, nabaci drugoj u ovom slučaju Srbiji, obavezu da na stranom jeziku školuje svoje sugrađane koji se odriču svoga jezika i prihvataju tuđi. Niti je čuo da se takvi odnosi uređuju posebnim zakonima i međudržavnim ugovorima na principima reciprociteta. Sve to može. A jedino što neće moći svodi se na tvrdoglavu činjenicu da se ni s “bosanskoga” ni sa “bošnjačkoga” jezika ne mogu ukloniti – Vukovi brkovi.

Profesor Petrović podseća da je Odbor za standardizaciju srpskog jezika, davno objasnio da se jezik imenuje prema narodu-nosiocu, a ne prema državi-nosilji, ali se njegovi “bošnjački” nosači takvim terminološkim začkoljicama, po svemu sudeći, mnogo ne opterećuju.

– Oni znaju da su se iz BiH Federacije Srbi već skrajnuli, računaju da će to brzo oposliti i s Republikom Srpskom i imaće jedno ime i za državu i za njene žitelje – kaže prof. Petrović. – Dok sve te svoje zamisli ne ostvare, oni traže bosanski jezik i pozivaju na traženje “rješenja za ostvarivanje ovog Zakonom zagarantovanog prava Bošnjaka koji žive u Republici Srbiji”. Ja mislim da takav Zakon ne postoji: muslimanima u Srbiji zagarantovana su sva prava kao i svim drugim njenim građanima. Ali, ako neka nacionalna zajednica, kakva je u našem slučaju “bošnjačka”, hoće nešto i preko toga, to se onda mora rešavati po posebnim procedurama predviđenim međunarodnim ugovorima i bilateralnim sporazumima zasnovanim na reciprocitetu.

Sve dotle, naime, kaže prof. Petrović, dok su muslimani građani Srbije, pretpostavlja se da će oni biti nosioci srpskoga jezika, ali ako im je to malo pa hoće da su Bošnjaci, tada im ostaje jedino da se raspitaju kako je to predviđeno onim Zakonom koji su usvojile i BiH i Srbija i ratifikovali njihovi parlamenti:

– I tada će “Bošnjacima” biti lako: oni mogu tražiti da im se u Srbiji prizna onoliko prava koliko su sami Srbima priznali u Bosni.

Predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika profesor dr Sreto Tanasić upozorava da je bosanski jezik posebno ime jednog jezika koji se tradicionalno zvao srpski jezik.

– Svi nazivi za srpski jezik koje čujemo poslednjih dvadesetak godina dati su iz političkih razloga, zato se i koristi izraz “politički jezik”. – Radi se o književnom jeziku koji je Vuk Stefanović Karadžić, na osnovu istočnohercegovačkog i šumadijsko-vojvođanskog dijalekta, stvorio za potrebe srpskog naroda i njegove kulture.

O “bosanskom jeziku”, ocenjuje Tanasić, ne može se govoriti kao o posebnom jeziku i ističe da je sam naziv bosanski jezik nekorektan, jer nije izveden ni iz imena naroda Bošnjaka, pa da se zove “bošnjački jezik”.

Navodeći da menjanje vere, pa i nacionalnog identiteta, ne znači i zaboravljanje maternjeg jezika, Tanasić kaže da je maternji jezik muslimana na ovim prostorima – srpski, kako su ga dugo i zvali, bar većina, koji je onda dobrim delom 20. veka nazivan “srpskohrvatski jezik”.