“MAMA, neko me grumuje”, kaže dete. Ili: “Nešto sam uradio, pa su medoksovali”. Roditelj ćuti. Ili pita: “Šta ti je sad pa to?” I tu razgovorobično prestane. Ne zato što roditelj neće da pomogne, već zato što ne zna da je pomoć detetu potrebna. Ne prepoznaje opasnost. A dete, umesto da objasni – prećuti. Između njih stoji čitav jedan svet, digitalni, sa rečima koje nisu ušle ni u ovdašnje zakone, ni u škole, ni u naš svakodnevni govor. Ali jesu u dečje živote.
Foto Shutterstock
Kad se te reči izgovore – gruming, doksig, seksting, šering, ketfišing, sekstoršn – umesto brige, kod mnogih javi se zbunjenost. Jer, gruming je, kod nas, češće u rukama frizera za pse, nego u nadležnosti tužilaštva. U kinološkom rečniku, to znači kupanje, češljanje i parfemisanje kućnog ljubimca. Kad roditelj čuje dete kako kaže – “grumuje me neki lik iz igre”, može se desiti da, u najboljoj nameri, odgovori: “Pa, dobro, kad te već nađe, neka ti i šape opere.” U digitalnom svetu grumeri su vrsni manipulatori koji se služe isprobanim tehnikama za upoznavanje dece.
Kako da se roditelj bori protiv nečega što ne razume? I kako da detetu objasni nešto što ni sam ne ume da imenuje? U krivičnim zakonima drugih država, ovi pojmovi nisu novi. Kod nas se “kriju” iza nečeg drugog. Gruming je, recimo, “uvreda morala”. Digitalno proganjanje – tek “uznemiravanje”.
– Naš pravni sistem ne prepoznaje ni jezik, ni mehanizme savremenih digitalnih opasnosti – kaže za “Novosti” advokat Predrag Popović. – To što gruming, doksing, seksting ili overšering nisu imenovani u zakonu, ne znači da se ne mogu procesuirati. Sve zavisi od tumačenja zakona, ali i od hrabrosti žrtve i upornosti roditelja.
Foto Shutterstock
Prema njegovim rečima, iako termini nisu formalno prisutni u propisima, različiti oblici digitalnog nasilja ipak mogu biti obuhvaćeni postojećim zakonima.
– Kada su žrtve maloletnici, kazne su u načelu strože – dodaje Popović. – Ranije se nasilje dešavalo u školi, na igralištu, u parku. Danas ne prestaje sa školskim zvonom. Preseljava se u poruke, u inboks, u dečju svakodnevicu. Zato je neophodno da digitalne pretnje i opasnosti konačno dobiju svoje mesto u zakonu.
U Velikoj Britaniji, Nemačkoj ili Kanadi, dovoljno je da punoletna osoba – grumer, predstavljajući se kao vršnjak, navede dete na erotski razgovor ili da od njega dobije eksplicitne fotografije – i može dobiti i do 10 godina zatvora. U Srbiji, ako nema čvrstih dokaza o nameri i konkretnom sadržaju, malo je verovatno da će slučaj dospeti do suda.
– Jedna od najvećih opasnosti za decu na internetu je u tome što bilo ko, sa bilo kog kraja sveta, može da objavi sadržaj čiju je istinitost gotovo nemoguće odmah proveriti – ističe dr Vida M. Vilić, koja je na Pravnom fakultetu u Nišu doktorirala na temi povrede prava na privatnost na društvenim mrežama. – Internet omogućava lako skrivanje identiteta i otvara vrata lažnim predstavljanjima, što čini prostor pogodnim za manipulacije, nasilje i zloupotrebe. Posebno je rizično to što mladi mogu stupiti u kontakt s odraslima koji imaju neprimerene namere.
Podaci Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu (NCMEC) iz SAD pokazuju da je samo tokom 2024. godine prijavljeno više od 20,5 miliona sumnji na seksualnu eksploataciju dece. Ove prijave stigle su preko platforme CyberTipline, centralizovanog sistema za prijavu internet zloupotreba koji koriste bezbednosne službe, tehnološke kompanije i organizacije širom sveta. Više od 546.000 prijava odnosilo se na pokušaje odraslih da uspostave kontakt s decom u seksualne svrhe – fenomen poznat kao “onlajn entajsment”. Prema podacima organizacija Thorn i NCMEC, broj ovakvih slučajeva porastao je za 192 odsto u odnosu na prethodne godine.
– Reč je o globalnom problemu, koji uključuje brojne oblike digitalne eksploatacije, a mnogi od njih kod nas još nisu dovoljno prepoznati – ističe dr Vilić. – Zloupotrebe se najčešće odvijaju u zatvorenim grupama, a prvi kontakt se često uspostavlja preko foruma, društvenih mreža ili skrivenih soba u igricama. Deca koja su nesigurna, povučena ili emotivno ranjivija lakše postaju meta. Internet im se ponekad čini kao prostor slobode gde su prihvaćena – ali upravo ta iluzija može biti zloupotrebljena.
U Velikoj Britaniji, Holandiji ili Francuskoj, zakonom je kažnjivo i ako neko na mreži objavi tuđu adresu, broj telefona, ime škole ili porodične fotografije – bez dozvole, a s namerom da zaplaši ili osramoti dete. To nosi ime doksing (doxing) i predstavlja oblik digitalne osvete. Kod nas, međutim, ako dete iz straha obriše poruke – dokaza više nema.
Sličan je slučaj i sa zloupotrebom intimnih poruka ili fotografija. Dete često pošalje sliku osobi koju je upoznalo preko mreže. Ta osoba – neretko odrasla ili znatno starija – potom taj sadržaj deli, objavljuje ili koristi za ucenu. U prvom koraku to je seksting – kada dete, iz poverenja ili emocionalne privrženosti, šalje nešto intimno, verujući da će ostati u privatnom prostoru. Ali kada taj sadržaj postane sredstvo pritiska – kada stignu pretnje, zahtevi za još fotografija, novcem ili “uslugama”, pod pretnjom javnog objavljivanja – nastaje ono što se zove sekstoršn.
U Kanadi i Sjedinjenim Državama, dovoljna je i sama pretnja – čak i ako sporni sadržaj više ne postoji – da bi policija intervenisala. U Srbiji, ako dete u strahu obriše razgovor – postupak, najčešće, ne može ni da počne.
Jedna od novijih, uznemirujućih pojava na internetu je takozvana digitalna otmica. Neko preuzme fotografiju deteta koju je roditelj, često nesvesno, postavio na društvenu mrežu, i uz pomoć nje kreira lažan profil. Na tom profilu dete dobija novi identitet – često uz izmišljenu priču o teškoj bolesti, porodičnoj tragediji ili siromaštvu. Cilj je izazvati saosećanje, pridobiti pratioce, donacije. Dok u SAD ili Velikoj Britaniji postoje mehanizmi za brzo uklanjanje takvog sadržaja, u Srbiji će profil najčešće ostati aktivan – osim ako ga roditelji deteta ne primete.
Serveri u Holandiji i Slovačkoj
BRITANSKA organizacija Internet Watch Foundation primila je tokom 2023. čak 392.660 prijava zbog sadržaja koji prikazuje seksualno zlostavljanje dece. U 92 odsto slučajeva, reč je o fotografijama i snimcima koje su deca sama napravila – pod pritiskom, manipulacijom ili nagovorom odraslih, uglavnom veb-kamerama. Među žrtvama su i mlađi od 10 godina. Istovremeno, policija u Velikoj Britaniji zabeležila je više od 7.000 slučajeva “seksualne komunikacije sa detetom” putem interneta – što je 89 odsto više u odnosu na 2017. godinu. Skoro polovina tih slučajeva odigrala se preko aplikacije snepčet. U 2024. broj prijava zbog sadržaja kreiranog uz pomoć veštačke inteligencije porastao je za više od 1.300 odsto. Većina ovog sadržaja (oko 59 odsto) nalazi se na serverima u Evropi – najčešće u Holandiji i Slovačkoj.
Unutar istih digitalnih zajednica razvija se i manje vidljiva, ali sistemski opasna pojava – “ekonomija dodavanja” (add me economy). Deci se zadaju “misije” da na platformama poput Diskorda dodaju određene profile u listu prijatelja. Ponekad je to uslov da nastave igru, ponekad im je obećana nagrada, a ponekad je samo – izazov. Tako se grade veštačke mreže kontakata koje kasnije mogu biti korišćene za manipulaciju, širenje propagande, prikupljanje podataka ili čak vrbovanje. Dok se u Velikoj Britaniji ovim pitanjem bave timovi psihologa i IT stručnjaka, kod nas se ovaj termin i ne spominje.
Lažno predstavljanje na internetu – poznato kao ketfišing (catfishing) – takođe je sve češća pojava. U Australiji i Velikoj Britaniji ovaj vid digitalne manipulacije obuhvaćen je krivičnim zakonom. U Srbiji, međutim, ako nije naneta materijalna šteta – uglavnom prolazi ispod radara pravosuđa.