NASLEĐE “ZALEĐENO” U OBJEKTIVU MAJSTORA: Tri i po decenije Milan Marković fotografiše kulturno blago Srbije i čuva tragove vremena (FOTO)
Majstor fotografije Milan Marković tri i po decenije radeći u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo, objektivom fotoaparata prilježno beleži i od zaborava čuva nacionalnu baštinu. Za dokumentovanje kulturnog nasleđa, dobio je prestižnu Veliku nagradu Društva konzervatora Srbije za životno delo.
Foto: M. Marković
U obrazloženju Sekcije fotografa, koja ga je predložila za ovo visoko uzdarje, navodi se da je Marković dao izuzetan doprinos u oblasti fotografisanja, fotodokumentovanja i dokumentacije ustanove u kojoj radi i očuvanju nacionalnog kulturnog nasleđa. Izuzetno kvalitetnim foto-dokumentima doprineo je sagledavanju uloge fotografa u službi zaštite nepokretnih kulturnih dobara…
– Presrećan sam što radim posao koji neizmerno volim, ali i što sam dobio nagradu za koju su me predložile kolege iz Sekcije fotografa na čelu sa Snežanom Negovanović, ali i zbog toga što je odluka bila jednoglasna – kaže Milan Marković. – Imam zvanje majstora, ali posebna je čast kada usledi najveće priznanje u oblasti zaštite spomenika kulture.
Foto: M. Marković
Sa kolegama u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo, gde je 1989. godine počeo da radi, između ostalog, ovekovečio je terene i crkve u južnoj Srbiji oko trase budućeg auto-puta, crkve brvnare širom države, te istraživao hramove u tadašnjoj Šabačko-valjevskoj eparhiji. Punih šest godina učestvovao je u istraživanju života Srba u Turskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Makedoniji, o čemu su objavljeni članci u mnogim stručnim publikacijama, održano više predavanja, te štampana knjiga “Srpski tragovi u Carigradu, Galipolju i Jedrenu 1521-2021”. Foto-aparatom je zabeležio sva arheološka istraživanja kojima se ustanova u Valjevu bavila.
– Fotografija je moja velika ljubav, još od osnovne škole – kaže Marković. – Trudio sam se da znanja koja sam imao pre početka rada u Zavodu prenesem na dokumentarnu fotografiju i da u nju, koliko god je bilo moguće, unesem dozu kreativnosti. Za razliku od današnje digitalne tehnike, bavljenje takozvanom analognom fotografijom bilo je neuporedivo teže, trebalo je dobro ispeći zanat.
Upornošću do dobrog kadra
– DO sada, najviše problema bilo je prilikom fotografisanja starih nadgrobnih spomenika u Tamnavi, jer su mnogi popadali, zarasli u rastinje, pa smo morali bukvalno da krčimo šipražje do njih – priseća se Milan. – Nisam hteo da odustanem, a da bih što bolje snimio, morao sam neke spomenike i da iskopavam. Jednom prilikom, zbog širenja površinskih kopova “Kolubare” bila su izmeštana čitava groblja, koja smo prethodno fotografisali kako bi to ostalo dokumentovano. Svojevremeno, kada sam snimao riznicu manastira Kaona, gde sam jedva ušao sa blagoslovom tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Lavrentija, mašina u laboratoriji u Beogradu se pokvarila i prilikom razvijanja isekla sve dijapozitive, pa sam sve morao iznova.
Marković je dostigao sam vrh u domaćoj i svetskoj umetničkoj fotografiji. Od 1979. godine uspešno je učestvovao na više od 1.000 izložbi u Srbiji i inostranstvu, osvojio oko 370 nagrada i priznanja. Između ostalog, njegova fotografija koja je osvojila prvu nagradu na izložbi “Plava i prekrasna planeta Zemlja – naš dom”, predstavljala je Srbiju na “Samitu za Zemlju” u Rio de Žaneiru.
Iz kolekcije na temu “Čovek protagonosta 20. veka”, tri njegova dela izložena su u Međunarodnom muzeju fotografije u Serdanioli u Španiji. Dobitnik je specijalne medalje kao najuspešniji autor za 10 godina Izložbe minijatura u Novom Beogradu. Imao je 30 samostalnih izložbi, devet puta bio je na prvom mestu rang-liste najuspešnijih fotografskih stvaralaca Srbije!
– Najviše volim da fotografišem prirodu i ona mi tu ljubav uzvraća prelepim motivima – kaže Marković. – Dokumentarna fotografija, međutim, bitna je meni, ali i ustanovi u kojoj radim. Nekih objekata, zgrada, spomenika, koje sam snimio na početku radnog veka sada više nema, jer su se urušili zubom vremena, a da nije fotografija ne bi se znalo kako su izgledali. Na primer, kad god prođem kroz čuveni Tešnjar, staru valjevsku trgovačku čaršiju u kojoj stanujem i radim, svaku promenu koju uočim zabeležim foto-aparatom. Nedavno sam kroz razbijen prozor snimio davno zatvorenu radionicu oštrača u kojoj sve stoji onako kako je, ko zna kada, majstor ostavio. Raduje me što sam ovaj deo Valjeva kompletno ovekovečio u knjizi “Tešnjar kroz tri veka”. I danas radim sa istim žarom kao kada sam počinjao da se bavim fotografijom, a nadam se da ću tako nastaviti i kad, za godinu dana, odem u penziju.
