SRĐAN ima 13 godina. Ide u sedmi razred osnovne škole u Novom Sadu. Trenira fudbal, ima mlađeg brata, voli da se druži i igra igrice. NaInstagramu je upoznao Anastasiju. Lepu devojčicu koja trenira tenis, dvoumi se oko izbora srednje škole i – razume ga kao niko do sada. Dopisivali su se svakodnevno. Razmenjivali poruke, poveravali tajne, slali fotografije. Srđan je bio uveren da mu se dogodila prva ljubav – Anastasija deluje savršeno. Ali, ona nije stvarna. Iza tog profila krijese odrastao muškarac koji Srđanove slike i poruke prodaje seksualnimpredatorima – ljudima koji traže upravo takve dečake.
Foto Shutterstock
Ova zastrašujuća priča, koja se kao požar proširila društvenim mrežama, zapravo je deo kampanje Centra za nestalu i zlostavljanu decu, u okviru projekta Promise, čiji je cilj sprečavanje seksualnog zlostavljanja dece.
– Priča o Srđanu i Anastasiji nije zasnovana samo na jednom konkretnom slučaju, već je “ispričana” na osnovu hiljada prijava koje su organizacije za zaštitu dece širom sveta primile tokom ove i prošle godine – kaže Igor Jurić, direktor Centra za nestalu i zlostavljanu decu za “Novosti”. – Nekoliko skoro identičnih prijava došlo je i do naše organizacije, dakle desile su se u Srbiji. Na osnovu obrasca koji se sve češće ponavlja: tinejdžer se dopisuje s lažnim profilom, zaljubljuje se, razmenjuje intimne sadržaje, a iza svega stoji predator, odlučili smo da brojke pretočimo u priču. Roditelji često ne primećuju statistiku usled “zatrpanosti” različitim sadržajima na društvenim mrežama. Priču, međutim, pamte.
Arhiva
Internet u Srbiji svakog dana koristi oko 85 odsto dece i tinejdžera. Prema podacima Unicefa, svako drugo dete, koje koristi internet, doživelo je neku vrstu neprijatnosti, dok je 16 procenata mališana iskusilo sajber maltretiranje i druga onlajn nasilja. Dovoljan je jedan pogrešan klik i da dete uđe u mrežu iz koje izlaska – često nema. Na meti predatora su uglavnom – dečaci. Jurić ističe da je cilj kampanje da se upozore roditelji i deca da može da se dogodi da se iza “idealne” osobe na ekranu krije stvarna opasnost.
– Hteli smo da pokažemo da tehnologija može biti sredstvo manipulacije. Veštačka inteligencija je omogućila predatorima da kreiraju uverljive digitalne ličnisti, poput Anastasije, devojčice koja ne postoji. Ako priča o njoj i Srđanu navede makar jednog roditelja da proveri sa kim se njegovo dete dopisuje, smatramo da smo uspeli. Dešava se nagli porast seksualnog zlostavljanja dece, na različite načine, a institucije ne reaguju adekvatno na to. Problem je nastao zbog toga što tehnologija napreduje velikom brzinom, a ni roditelji, ni stručnjaci nisu dovoljno informisani o tom tipu nasilja nad decom.
FOTO: Arhiva novosti
Ovde se malo zna o slučajevima poput “Kidfliks” mreže, koja je funkcionisala kao “Netfliks” za pedofile. U katalozima su bili snimci zlostavljane dece iz celog sveta. A, na pitanje koliko su digitalne ucene, “dipfejk” videa i lažni profili prisutni u Srbiji, Jurić odgovara:
– Više nego što želimo da priznamo. Iako zvuči kao naučna fantastika, “dipfejk” tehnologija se sve češće koristi u pokušajima ucene, u lažnim video-pozivima, čak i u stvaranju izmišljenih partnera za dopisivanje. Lažni profili su svakodnevica, a granica između stvarnog i digitalnog postaje sve tanja jer je tehnologija toliko napredovala da često ne možemo da uočimo razliku između “pravog” i “lažnog”. Srbija nije izuzetak. Deca, a moram reći i odrasli su jednako ranjivi ovde kao bilo gde drugde u svetu.
Projekat Promise predviđa izmene Krivičnog zakonika.
– Jedan od najvećih problema je što zakoni ne prepoznaju sve nove oblike digitalne manipulacije kao krivična dela – kaže Jurić. – Primera radi, ako neko napravi uz pomoć veštačke inteligencije video koji seksualno kompromituje dete, to trenutno nije dovoljno jasno definisano u našem zakonu. Takođe, “gruming” ili u prevodu zavođenje, manipulacija i druženje preko igrica i društvenih mreža često se ne procesuiraju dok ne dođe do težeg oblika zloupotrebe deteta. To mora da se menja.
Postojeći sistem kažnjavanja počinilaca seksualne zloupotrebe dece je nedovoljno strog ili nedovoljno primenljiv.
– Imamo zakone, ali njihova primena je diskutabilna kada se radi o novim oblicima krivičnih dela – ističe Jurić. – Kazne za posedovanje snimaka su neretko blage, digitalna sfera je još “siva zona” u kojoj predatori imaju previše prostora i slobode, pa deluje da su uvek jedan korak ispred. Promise traži i dosledniju primenu postojećih kazni, ali i definisanje novih krivičnih dela, posebno u vezi sa onlajn zlostavljanjem. Prevencija gotovo uvek izostaje, kao i regulisanje šta se dešava sa počiniocima kada odsluže predviđenu kaznu.
Nevidljiva opasnost
– RODITELjI najčešće ne vide problem zato što mnoga deca u početku kriju da se dopisuju sa nekim, a kada dođe do zlostavljanja ćute iz straha, srama ili uverenja da su sama kriva – kaže Igor Jurić. – Roditelji često traže jasne znake, a zaboravljaju da digitalno nasilje, kao i svako drugo, ume da bude nevidljivo. Dete jednostavno odabere da se bori samo sa time jer veruje da nema oslonac i podršku.
Advokat Zoran Minić kaže da u našem zakonodavstvu još nema jasno i nedvosmisleno regulisanih krivičnih dela kao što je sajber buling (uznemiravanje, ponižavanje ili pretnje nekoj osobi u digitalnom prostoru). Maloletnička pornografija putem interneta, na primer, nije obrađena kao posebno krivično delo, već se reguliše kroz druge odredbe.
– Nadležna tužilaštva su često preopterećena, ali prednost u postupanju uvek imaju deca – ističe Minić. – Problem nije u zakonskoj regulativi, već u načinu kako se ona primenjuje. Kaznena politika jeste pooštravana poslednjih godina, naročito kada su u pitanju dela prema deci. Kazne su, recimo, od pet do 15 godina zatvora, ali u praksi se često izriču minimalne – pet do šest godina. To je najveći problem: sudovi nisu dovoljno strogi.
Minić kaže da je najvažnija prevencija i da roditelji moraju da prate s kim im deca komuniciraju:
– Ako do izvršenja krivičnog dela, ipak, dođe, porebno je brzo reagovati. U razvijenim zemljama imaju dobro tehnološki obučene timove.