PITAJUĆI se zašto kod Gligorićevih Srpskih realista nema Svetozara Markovića, dr Milorad Jevrić zaključuje da se on (Gligorić) „nije podrobnije bavio teorijskim pitanjima realizma, nije opširno razmatrao programske sadržaje i okvire realizma kao posebne epohe”.
SEĆANjA Bračni par Mladenović u domu u Reljkovićevoj 13 na Košutnjaku, sa rođakom, Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković
Ipak, Gligorićeva knjiga je opširnija (ima 477 stranica), međutim, upravo u ovom fenomenu („obima”), Jevrić nehotično uočava suštinske razlike (pa i naučnu „spremu”) ova dva naučnika: brojna „prosta prepričavanja” realističkih dela koja je „analizirao” Gligorić, stvarala su često osnovni „obim” njegovih radova i knjiga, a na prvi i površan pogled davali su čitaocu utisak „duboke učenosti”, što implicira Gligorićevu književno teorijsku nekompetentnost, za razliku od konciznog i metodološki preciznog izlaganja Ž. Mladenovića, jer je kod njega važilo sasvim suprotno stilsko i metodološko načelo: izreći sintetičke uvide odmah na početku (nakon dubokih uočavanja veza i konteksta pojava), na što manjem broju stranica. Tako Jevrić zaključuje:
„Gligorićevim „Realistima“ najviše nedostaje baš taj teorijsko-metodološki okvir, nedostaju uopštavanja na nivou epohe, nedostaju uvodna i zaključna poglavlja kojima bi se sintetizovala prethodna izlaganja i tumačenja, iznesena u posebnim, parcijalnim studijama o pojedinim piscima.”
Uočavajući formalne razlike između ova dva rukopisa (Gligorićevi „Realisti“ imaju na početku Stefana Mitrova Ljubišu, a na kraju Boru Stankovića, Iva Ćipika i Petra Kočića, koji ne postoje kod Mladenovića – Kod Mladenovića su to ovim redom: Svetozar Marković, Jakov Ignjatović, Milovan Glišić, Laza Lazarević, Janko Veselinović, Svetolik Ranković, Simo Matavulj, Stevan Sremac i Vojislav Ilić.), autor se upušta u paralelnu analizu redosleda i sadržaja izloženih poglavlja o piscima , iz koje ćemo videti da je, kako navodi Jevrić, i redosled pisaca u „jezgru” knjige potpuno istovetan, obuhvatajući šest ključnih pisaca koji čine jezgro srpskog realizma, predstavljenih čak i u istom rasporedu (u obe knjige), počev redom, od Milovana Glišića, Laze Lazarevića, Janka Veselinovića, Svetolika Rankovića, Stevana Sremca do Sime Matavulja, što takođe govori o jedinstvenoj, osnovnoj strukturi rukopisa, koji je kao gotov model preuzet i posle samo dograđivan, stilski menjan i „kozmetički” razrađivan od strane Gligorića. ( Izdanje Gligorićevih „Srpskih realista“ iz 1954. sadrži sledeće pisce: Jakov Ignjatović, Stjepan Mitrov Ljubiša, Milovan Glišić, Laza Lazarević, Janko Veselinović, Svetolik Ranković, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Bora Stanković, Ivo Ćipiko, Petar Kočić.) Uostalom, sedam godina je proteklo od predaje rukopisa Ž. Mladenovića na anonimni konkurs Ministarstva prosvete (1947), do izlaska iz štampe Gligorićevog prvog izdanja „Srpskih realista“ (1954), za šta je dakle imao dosta vremena, da ga uobiliči kao „originalno” autorsko delo.
ANALIZIRAJUĆI strukturu i kompoziciju obe knjige, Jevrić zaključuje da one imaju dosta „fundamentalnih razlika”, ali i „dosta sličnosti”, zasnovanih na „pozitivističkom pristupu, gde se dosta pažnje posvećuje biografiji pisca, kao i društvenim činiocima u umetničkom delu”. Tako navodi da „svaka studija Gligorićeva počinje podacima o datumu i mestu rođenja pisca, u čemu ima izvesne monotonije i šablona”. Za razliku od njega, primećuje, „Mladenović bar počinje sve svoje studije o srpskim realistima nekom opštom konstatacijom o piscu i njegovom delu, nekom naznakom epohe kojoj pripadaju, pa tek onda prelazi na biografiju pisca i detalje vezane za nastanak pojedinih dela”, s oprezom primećujući da je ovakav metod „nešto prihvatiljiviji i raznovrsniji od onog Gligorićevog”. On se ipak zadržava na takođe opreznoj konstataciji da ove činjenice „ne daju nam dovoljno materijala da kažemo kako je Gligorić kopirao Mladenovićev rukopis”.
Smatrajući da će analiza na jednom mikro-uzorku predstavljati i corpus delicti ovog tvrđenja, Jevrić donosi uporedni odlomak iz poglavlja o Lazi Lazareviću iz knjige Živomira Mladenovića i Velibora Gligorića, što baš ništa ne dokazuje. Suviše bi bilo neinteligentno da se nešto tako očigledno, kao što su biografske činjenice, navodi istim redosledom i rečenicom, što bi se očekivalo kod klasičnog plagijata. Naravno da su u pitanju različiti tekstovi, ali u nijansama – suštinski metod i sadržaj izlaganja je potpuno istovetan. Upravo u tom smislu Jevrić navodi kroz analizu oba teksta „brojne razlike” kako „u stilu tako i u strukturi” i sklopu same rečenice, kao i „drugačije kvalifikacije i konstatacije”. Pa zaključuje:
„U pitanju su dva različita teksta o istoj temi gde se gotovo nijedna sintagma ne podudara, tako da je vrlo teško, ili gotovo nemoguće, govoriti o nekom ugledanju Gligorića na Mladenovićev rukopis. Ovde ne ulazimo u analizu tekstova u vrednosnom smislu, čiji je tekst bolji, informativniji, već samo tekstološki” .
DA NE BI ostao samo na ovom mikro-uzorku (Laza Lazarević), Jevrić navodi i „dokaze” za ostale studije o piscima koje je upoređivao, pa zaključuje da su razlike između knjiga „prilično velike”, da se negde nešto može „podudariti kao podatak, slična formulacija”, jer oni „govore o istoj materiji, pa su neke podudarnosti neminovne” ali njih je „veoma malo”, sa sumarnim zaključkom, „da o nekakvom kopiranju ili plagiranju ne može biti govora, jer nedostaju ozbiljni argumenti za takvu orijentaciju”.
Da bi se „iskupio” za ovakav oprezan, ali sumaran zaključak, suštinski „solomonsko rešenje” u kojem bi svi bili zadovoljni – u nastavku rasprave Jevrić se obraća na drugo pitanje: zašto je Gligorić „kočio” Ž. Mladenovića u „naučnom razvitku” i sprečavao ga u „napredovanju”, očigledno ne dovodeći u vezu njegovu nečistu savest oko ovog rukopisa, u odnosu na svoj nezamislivo strelovit uspon u naučnoj karijeri, nakon objavljivanja „Srpskih realista“, postavivši (i s pravom) pitanje: zašto se Mladenović za života Gligorićeva zbog te nepravde „nije oglašavao”, već je progovorio o svemu „znatno kasnije” (što je Mladenović objasnio u ovim memoarima).
Drugi deo rada Jevrić posvećuje upravo knjizi „Srpski realisti“ (2007) Živomira Mladenovića, u kojem afirmativno i superlativno govori o dometima ove knjige (koja se sastoji iz tri zasebne, ali koegzistentne celine, od kojih prva, ona iz 1947, predstavlja prvi deo knjige i sporni rukopis), a svakako čini i sada po njemu impozantan dorinos izučavanju ove epohe srpske književnosti. Upravo lišenost „poređenja” sa „Srpskim realistima“ V. Gligorića, čini da izniču u prvi plan kvaliteti Ž. Mladenovića kao metodološki izvanredno potkovanog naučnika, a Jevrić kaže: „njihova uklopljenost u jednu veću celinu je vrlo funkcionalna i harmonično izvedena. Dela najvažnijih srpskih realista analizirana su veoma detaljno, pregledno i produbljeno… Ovde je na jednom mestu sabrano sve ono najznačajnije što je proizašlo iz pera Živomira Mladenovića o srpskim realistima (…) uspeo je da sagleda i reši neka važna pitanja realističke poetike“ uz konstataciju da je sve to „došlo sa zakašnjenjem od pola veka”.
VELIKI GUBITAK
U DRUGOM delu svoje studije “Velibor Gligorić i Živomir Mladenović – anatomija osporavanja” dr Milorad Jevrić, kao “utehu”, temeljno analizira naučni rad Živomira Mladenovića, priznajući da je njegova “radna biografija provedena uglavnom izvan Univerziteta”, i da pojava njegovih “Srpskih realista” ne može nadoknaditi onaj učinak koji je mogla imati i za samog autora, i za ukupnu naučnu javnost da je na vreme objavljena.
SUTRA: KRITIČAR KOJI DOVODI ČITAOCE U NEDOUMICU