HUMANIZAM i renesansa! I danas pamtim fascinaciju kad sam to prvi put čuo. Ne sećam se tačno ko nam je to prvi rekao.
UČILIŠTE Svi smo čitali pripovetku Branka Ćopića o Nikoletini Bursaću, Foto Dokumentacija “Novosti”
Srpkinja Dokićka, likovnjak čijeg imena ne sećam ili profesor filozofije mutni Tmušić. Odmah smo shvatili da je to nešto važno. Kao Rimljanima, ili svim Italijanima, Crkva se popela na vrh glave vekovima vičući – Bog, Bog, Bog a iza toga je skupljala bogatstvo i širila moć. Onda najprogresivniji među njima kažu: Dosta! Kakav Bog! Sve smo mi to napravili. Mi ljudi. Humanitas je ispred božjeg.
Ljudskost, čovečnost je najveća vrednost. Uostalom grčki mudraci to kažu. A Crkva ih je bila sklonila od nas…
U naše glave su tada ušli pisci koje nikad nismo smeli zaboraviti. Petrarka, Bokačo, Dante… La Divina se lakim korakom preobratila u Divina Commedia. Posle je došlo prosvetiteljstvo… I sve tako. Čovek je bivao sve veći. Učili smo da se loše stvari ne vežu za Čoveka, sem kao greške u Progresu koje se dešavaju… Kao incidenti. Svetski ratovi su bili ali više ih neće biti, bilo je gladnih ali se radi na tom da ih više ne bude…
Turci su optuženi što humanizam nije stigao do nas u vreme ono, te smo mi to sad ispravljali – odlučno. Obračun s Bogom je bio neupitan. Ali nema onoga ko nije s nekom tihom radošću čitao Ćopićevo pripovedanje o mukama Nikoletine Bursaća s Božjim propagandistima. Iako smo mi „po službenoj dužnosti“, jasno, bili uz njega. Koliko god nam je pripovetka pokazivala da je to blesavo, da ne kažem i glupo. Ali kad ti profesori kažu šta je Dobro…
NIKOLETINA Bursać, partizanski vodnik, svratio kod matere na konak. Sjedi uz prozor, dobuje prstima po stolu…
– Moj sinko, nek samo tebe dragi Bog i sveta nedjelja sačuvaju u životu, a meni je lako za sve ostalo.“
Pored njih sedi Italijan zarobljenik „koji već poodavno živi i radi tu, kod Nikoline matere.“ Zna jezik toliko da najradije izgovara „dobro, dobro“.
„Neće li dragi Bog dati, da se ovaj rat uskoro završi? – upitno se ogleda stara na Nikoletinu…
Nikoletina, dobrodušno namrgođen, gleda Talijana i mačku pa se okreće materi:
– A ovaj tvoj… jede li on mačke ili je to, tek onako – propaganda?
– Ma, hajde! – začuđeno odmahuje stara i smješka se na Talijana. – Otkud će kršteno čeljade jesti mačke, Bog s tobom?
– Dobro, dobro! – za svaki slučaj potvrdi zarobljenik i nasmija se na njih oboje.
Nikoletina se opet mršti, ćuti, nešto žvaće…
– Majko, – svečano započinje Nikoletina i udara dlanom po stolu – otsada da znaš: nema Boga!
Starica se zaprepašćeno ispravlja s mašicama u ruci. Sve ne vjeruje da je dobro čula.
– Ma šta ti to reče?
– Nema Boga, jesi li čula?
– Pa otkad to, moj sinko? Šta ti bi?
– Od večeras, da znaš…
Stara se krsti i uzdiše:
– Ma od koga si to čuo, jadna ti sam?
– Čuo sam u četi, od komesara. Kaz’o nam nekidan. Starica niječe glavom i cokće jezikom kao nad nekom golemom nevoljom.
– Pa ko će nam onda dati dragu kišu, kad Boga nema?
– Neće niko. Šta će nam kiša? – nabusito odgovara momčina.
– Kad se oslobodimo, njive će se orati karakterom. Neće kiše ni trebati.
– Šta ti je sad opet karakter, pobogu dijete?
– Karakter… to ti je – tako kao napriliku jedna mašina koja ide sama od sebe i ore brda i doline.
– E moj sinko, moj sinko! – vajka se starica i obraća se Talijanu,
– Ču li ti ovo, dijete?
– Dobro, dobro! – pomalo uplašen, smireno potvrđuje Talijan opažajući da se tu nešto važno raspravlja.
Nikoletina se prokašljava kao da isprobava svoje govorno oružje i prelazi u napad:
– Kakav Bog! Gdje si ti vidjela Boga, kad tako u nj vjeruješ?
– A gdje si ti vidio taj tvoj karakter, kad već njime oreš brda i doline?
– Prič’o nam komesar. Pedeset je ljudi to čulo.
– A i ja sam čula Boga. Kad on zagrmi gore na nebesima, čuju ga sve države od Bosne do Like, a ne tvojih pedeset ljudi. Deder, ko ti ono gore sijeva i grmi, kad nema Boga?
Momak se roguši i neodređeno gunđa:
– Hm, grmi! Šta ti tu mene ispituješ, nije ovo škola. Zna se šta grmi.
– Deder, deder, šta? – navaljuje starica osjećajući Nikolinu slabu tačku.
– Ma šta si se tu nadovezala k’o Blagoje na cicvaru? – brunda momčina.
– Kad si baš tako navalila, pitaću ja i to komesara, pa ćeš ti onda vidjeti…
Nikoletina vidi da će ga dalji razgovor uvaliti u grdnu nepriliku, pa pribjegava višoj sili:
– Bog s tobom majko, nijesam ja to izmislio, nego je tako došlo iz Štaba odreda. Kad komanda kaže da nema Boga, onda ga nema i kvit!
– Pa što tako ne kažeš, sramoto svoja! – pomirljivo će starica i već se nimalo ne ljuti na sina. Ona je rodom Ličanka, graničarka, navikla još od svojih starih da poštuje vojsku i njezine naredbe. Nema zato ništa ni protiv ove o Bogu. Kad vojska kaže da ga nema, onda je red slušati, jer vojska zna šta radi.
Pomirena sa sudbinom, starica se okreće svom Talijanu i sliježe ramenima.
– Eto ti, Talijančiću, jesi li čuo: nema ga. Izalšla takva naredba, pa šta mu možeš. Budi Bog s nama i s ovom kućom.
– Dobro, dobro! – složi se Talijan.“
TEŠKO je naći jezgrovitiji opis kako je to bilo.Humor ovde uopšte nije ukrasan. Novi svet koji se gradio metodama ustanovljenim 1789. podrazumevao je da sve bude jasno i glasno. Jedino mu se ovako moglo prigovarati. Mnogo kasnije ćemo razumeti da je tu najsmešnija naša vera da tamo negde, o tome što nema Boga, baš znaju što ga nema. I da je humanizam samo Progres. Napred u sreću! Svetla budućnost.
Škola nam je pomagala da ih ubrzano stižemo. Niko to ne može tako uspešno izvoditi kao – obrazovni sistem.
Moj otac je nad takvim pitanjima ćutao. I njemu je sekretar osnovne organizacije rekao – da nema. Majka nije postavljala zdravorazumska pitanja kao Nikoletinina matera, ali je činila sve da za Božić, na Uskrs, o našoj slavi bude Boga. Pop Nikola u dugom crnom kaputu i sa crnim šeširom na glavi pojavljivao bi se u pravilnim razmacima i grančicama bosioka razbacivao svetu vodicu po kući i našim glavama. Humanizma se nismo mogli odreći, ali Bog se odnekud pojavljivao tajanstven i topao.
Mnogo kasnije sam počeo da se pitam: kuda ide društvo kad izbaci Boga i obogotvori nekog od ljudi. Natčoveka, reče Niče. Reklo bi se da nas to onda svrstava u drugačije poretke.
Budi u nama druge naše potencijale. Čiji su putevi nepoznati. Parafraza onog starijeg: nepoznati su putevi Gospodnji.
UVEK me je impresionirala gomila. Ta sila koja je, kad se pokrene hučna i gluva, mogla da zgazi sve. I uvek sam sećao kako mi je majka govorila: „Pazi se! Kad oni navale. Izmakni se malo. Ući ćeš i ti.“
Voleo sam gomilu, ali da gledam. Da ne budem deo. Ne znam da li mi je to od onog što su me učili roditelji, ili od toga što su me takvog rodili.
Posle sam voleo da gledam i osećam gomilu na stadionima. Ljudska masa se skupljala i razlivala kao testo, tela su se dizala i povijala, glasovi se mešali, misli letele kao pčele.
MALI VOZ
GOMILA je čekala mali voz što smo ga zvali „ćiro“ i spremala se da se popne. Dok je „ćiro“, crn i obavijen belim oblakom pare, ulazio u stanicu počinjalo je pomeranje. „Nemoj se ti u to petljati, pašćeš pod točkove, ne do bog.“ I tako sam osećao kako sila raste… Ne znam, kao topao talas… I raste, raste… Ruke su se hvatale za vrata vagona, gurali, preplitali su se prsti, sudarale noge i tela… I ulazili su. Da, nije bilo mesta za sve da sede. Nikad nije bilo mesta za sve, znali smo. A i kad bi se nekad pojavilo više mesta nego što nas se guralo ispred vagona, guranje se nije moglo odložiti.
SUTRA: SUDAR BESPREKORNOG REDA I MLADOG MRAČNOG SVETA