IMA i otužnijih intriga koje se danas (u jesen 1966) sladostrasno serviraju javnosti.
SARADNICI Aleksandar Rankvić i Slobodan Penezić Krcun 1945. godine , Foto Arhiv porodice Ranković
Zar se moglo nešto odvratnije i prljavije smisliti od priče o postojanju nekog centra i tehničkih sredstava u mojoj kući namenjenih za direktno prisluškivanje Tita u njegovom stanu i spavaćoj sobi. Meni su ljudi ukazivali poverenje i radili sa mnom kao sa normalnim čovekom, a ja sam to zaista i bio i ne samo bio, nego i ostao takav uprkos onima kojima ne bi smetalo jedno proveravanje baš u tom smislu. Kako to drugačije shvatiti nego kao pokušaj blaćenja moje ličnosti i mog odnosa prema Titu?
Kada to prepričavaju članovi CK, kao što su Dobrivoje Radosavljević i drugi, prirodno je da to zbunjujuće deluje na neupućene ljude.
Slušajući ove i druge izmišljotine morao sam da dođem do zaključka da sam već poodavno bio na meti, a da nisam ni slutio da se sve plete i prepliće oko mene. Zato kažem i ponavljam: nisam, nisam i, opet, nisam ništa znao o famoznom ozvučavanju i prisluškivanju, a danas, pak, ne verujem da je ono i postojalo! To je bila najobičnija ujdurma! Uostalom, zar neko ima pravo da skrnavi moj porodični dom, da dovodi makar i u sumnju čast i dostojanstvo moje porodice? Nikakva tehnička ili politička komisija nije bila u mom stanu, niti je mene bilo ko i bilo zbog čega pozivao negde ili kod nekoga da bi se utvrdila istina o tome.
Autori ovih gnusnih priča ispustili su iz vida mnogo šta, pa i jednu sitnicu. Naime, u dvorištu gde stanujem postoji pet stražarskih mesta na kojima se danonoćno smenjuju pripadnici gardijskih jedinica. Na kapiji dežura viši gardijski oficir, koji beleži u knjigu svako lice koje dolazi kod mene, privatno ili službeno. U samom mom stanu, pod istim krovom danonoćno dežuraju na smenu gardijski oficiri, od kojih jedan i spava u sobi za dežurne. U dvorište niko ne može da uđe dok oficir sa kapije ne javi dežurnom u stanu. Postoje brojne knjige o toj evidenciji. Takvo kompletno obezbeđenje oko mene i u mom stanu ostalo je sve do 9. septembra ove godine, dakle dva meseca posle Brionskog plenuma. Da je to obezbeđenje bilo solidno, vidi se i po tome što je moj porodični stan i ove, kao i svih ranijih godina, ostao širom otvoren u julu i avgustu. Puna dva meseca u stanu nije bilo ni jednog člana moje porodice. Jedan oficir je pošao sa mnom na Brionski plenum a potom na odmor, dok je drugi ostao u kući sa ključevima u ruci od svih prostorija. Prema tome, ako bih hteo da budem jasniji, mogao bih reći da je sa ključevima mog porodičnog stana raspolagao u toku puna dva meseca i Dobrivoje Radosavljević.
Dakle, gostoprimstvo koje sam danonoćno pružao mnogima sada mi se vraća ilegalnim upadom u stan. E, pa, na zdravlje ti Dobrivoje! Valjda ne očekuješ da ti još kažem i hvala na ovakvoj poseti mom porodičnom domu. Ja sam kod tebe i tvoje porodice dolazio iz drugih pobuda. Donosio sam ti druge poruke i ponude umesto električnih žica, kablova, tajnih mikrofona i sličnih aparata.
JOŠ jednom ću se osvrnuti na diskusije na Brionskom plenumu. Uz povišeni glas i uz udaranje pesnicom o sto pala je politikantska primedba jednog diskutanta na moj odlazak na Brione i razgovor sa Titom uoči Četvrte sednice. Sâm taj korak koji sam učinio okarakterisan je kao pokušaj traženja kompromisa. Nelogično je da sama činjenica da sam i tada ostao kod podnete ostavke, ponovo uveravajući Tita u besmislenu sumnju u ma kakvu moju vezu sa ozvučavanjem i prisluškivanjem, govori da nisam išao zbog bilo kakve „nagodbe“.
Uveren u sebe, ostajući pri svemu što sam rekao na prvoj sednici IK, ja sam Tita samo podsetio na pripremu političke kampanje protiv mene koja se već nazire iz niza preduzetih mera. Takođe sam ga podsetio da sa mnom nije niko razgovarao i da sam onemogućen da izađem pred Komisiju IK.
Razgovoru je prisustvovao Ivan Gošnjak (zamenik vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ). Kada sam izgovorio reč kampanja, Tito je oštro reagovao i naglasio da bi tako nešto bilo neopravdano i nedopustivo. Osetio sam izvesno razumevanje, a pogotovo kada je rekao da će on dati uvodnu reč na Četvrtoj sednici. Zatim je produžio i dodao: „Još ćemo mi zajedno raditi!“.
Inače, nisam imao nameru da od Tita tražim bilo kakvu izjavu ili obećanje. Maksimum mojih namera kretao se u granicama pokušaja da razuverim lično Tita u neosnovanost optužbi o meni. Više nego išta drugo želeo sam ljudski rastanak posle tolikih godina zajedničkog rada.
Tito je tom prilikom prigovorio da sam u poslednje vreme okupio loše ljude kod sebe, u CK. Posebno je pomenuo Otmara Kreačića i Ristu Antunovića tvrdeći da ovaj drugi, navodno, priča okolo kako je on, Tito, posenilio i da živi na drogama.
Bio sam iznenađen. Osuđujući svako intrigarenje, rekao sam da su ljudi onakvi kakve nam šalju centralni komiteti, da smo o svima odlučivali na sednicama IK. Uprkos tome, u celini uzev, sada imamo i dobre i sposobnije drugove na radu u CK. Pri tome sam mislio na kadrovsku situaciju posle Osmog kongresa SKJ.
TITO se nije upuštao u komentare, već je samo ređao jednu stvar za drugom. Tako je nabacio nešto o negativnoj ulozi pokojnog Slobodana Penezića Krcuna (predsednika Izvršnog veća Srbije i člana CK SKJ), rekavši da je njegov rad bio duboko štetan jer je širio i podržavao nacionalističke i unitarističke pojave i aktivnosti u Srbiji.
Pogledao je na sat, što je za mene bio znak da treba da budem kraći. Zato sam, ne upuštajući se dublje, podsetio da sam u svoje vreme od Veselinova čuo o jednoj „strašnoj“ Penezićevoj diskusiji na sednici IK CK SK Srbije o privrednoj situaciji u Srbiji, kada je rečeno da Srbija nailazi na nerazumevanje u Federaciji.
Ta sednica je održana mesec dana pre Penezićeve pogibije u automobilskoj nesreći. Iako je Veselinov već tada obećao da ću tekst te diskusije dobiti u CK SKJ, nisam ga dobio, niti znam o čemu se zapravo radilo. Titu sam rekao da sam lično uveren kako nacionalističkih pojava ima i u Srbiji, ali da one ne egzistiraju u radnim kolektivima, među radnim ljudima, niti u partijskim organizacijama i među rukovodećim kadrovima na terenu.
Toga, uglavnom, ima u vrhovima raznih sredina, i to među pojedincima, pretežno u Beogradu. Otuda bi, kada se radi o Srbiji, bilo nerealno i štetno svako uopštavanje takvih pojava, svaki frontalan napad na srpske kadrove. Njih treba mobilisati da vlastitim snagama demokratskim putem i što bezbolnije savladaju žarišta nacionalizma tamo gde stvarno postoje. U tom pravcu sam odlučno i sasvim jasno istupio i tri meseca pre Brionskog plenuma CK SKJ. Pored toga, na ovakve pojave sam i Titu i drugima i ranije ukazivao, posebno u vezi sa pogrešno postavljenim jubilejem „Politike“ koji je zaista iskorišćen za izvesne šovinističke ispade. Nikada nisam propuštao priliku da o takvim i sličnim stvarima razgovaram sa drugovima iz IK CK Srbije, da ih pokrećem na radnim sastancima u CK SKJ, da o mnogim ekscesima te vrste u štampi i drugde ne samo govorim, nego i obaveštavam Veselinova, ukazujući na njihovu neaktivnost u borbi protiv tih štetnih pojava.
ODVRATNO PODMETANjE
KAKVA ironija? Taj mračni ozvučivač i prisluškivač, pečeni zaverenik i pučista, odlazeći 29. juna na Brione, a otuda u Dubrovnik kod svoje porodice, sasvim dobrovoljno, bez trunke opreznosti i straha, ostavlja ključeve i otvoren stan baš onima koje je prisluškivao iz svog stana, koje umalo što nije nasilno svrgao sa vlasti! Naravno, sada bi ispalo naivno postaviti pitanje neprikosnovenosti porodičnog doma. Ali, ipak, moram da kažem da nisam bio obavešten ni zvanično ni privatno o letošnjem upadu Radosavljevića ili neke komisije u moj stan sa zadatkom da otkrije i da se uveri u postojanje nekakvog tehničkog centra sa svim potrebnim sredstvima za ozvučavanje i prisluškivanje.
SUTRA: SLUČAJ STANKE VESELINOV ČARŠIJSKE PRIČE I AFERE