PRVI put posle 25 godina RTS nije prenosio pomen kolegama poginulim u NATO agresiji.
Foto: RTS printskrin
RTS pomen kolegama nije prenosio zbog blokadera.
Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti u dva sata i šest minuta iza ponoći 23. aprila 1999. godine. Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitiman vojni cilj. Tada je poginulo 16 radnika RTS-a koji su stradali na svojim radnim mestima.
Živote su izgubili: Jelica Munitlak – šminker, Ksenija Banković – video-mikser, Darko Stoimenovski – tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović – tehničar mastera, Dragorad Dragojević – radnik obezbeđenja, Dragan Tasić – električar, Aleksandar Deletić – dizajner programa, Slaviša Stevanović – tehničar u razmeni, Siniša Medić – dizajner programa, Ivan Stukalo – tehničar u razmeni, Dejan Marković – radnik obezbeđenja, Milan Joksimović – radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović – tehničar mastera, Slobodan Jontić – monter, Milovan Janković – precizni mehaničar i Tomislav Mitrović – režiser programa.
RTS je saopštio da pomen ove godine nisu prenosili zbog studentske blokade koja je traje već devet dana. Saopštenje prenosimo u celosti:
„Poštovani građani, prvi put za 25 godina koliko se okupljamo u Tašmajdanskom parku da odamo poštu za 16 naših kolega koji su poginuli u NATO bombardovanju naše zgrade 23. aprila 1999. u dva sata i šest minuta posle ponoći, RTS neće uživo prenositi pomen.
Naše kapacitete blokirali su studenti i građani koji nezakonito sprečavaju zaposlene da uđu na svoja radna mesta i rade posao koji im je profesionalna, moralna i zakonska obaveza.
Deo studenata koji nas blokiraju nisu bili ni rođeni u vreme kada je RTS bombardovan, a gotovo niko od građana koji ih podržavaju svih ovih godina nije dolazio na tu noć pred zgradu RTS-a.
Ni ove godine oni nisu tu da bi protestovali zbog najstrašnijeg zločina prema radnicima u medijima, već da bi na taj medij vršili nezakonit pritisak i da bi ga, kako sami kažu, ugasili.
Ugasiti RTS značilo bi gašenje poslednjeg uporišta normalnosti u Srbiji, gde se ovih dana u svim medijima, naročito onim društvenim, od svakoga zahteva da se izjasni “za koga je”.
U takvoj atmosferi, gde svako sluša samo “svoje”, spremnost da se čuju svi stavovi, pa i oni koji misle drugačije i nastojanje da se argumenti ne mere decibelima već kvalitetom, očekivano nailaze na osudu suprotstavljenih strana. Koje se slažu samo u tome da im RTS ništa ne valja.
Ali mi nemamo pravo niti nameru da od toga odustanemo, niti mislimo da borba za normalnu Srbiju može biti ponižavajuća. Iako nije laka i ponekad nosi visoku cenu, uključujući i napad na privatnost i izlaganje javnom linču, što je potpuno neprimereno onima koji se zalažu za bolje društvo.
Zato nemamo sumnje da su naša nastojanja ispravnija i pristojnija. I pozivamo sve naše zaposlene, saradnike i prijatelje da u tome istrajemo zajedno i u narednim danima, uprkos onim našim kolegama koji rade protiv sopstvene kuće.
Uostalom, od nas to očekuju građani Srbije koji nam duže od decenije ukazuju najveće poverenje od svih medija u regionu.“