U DRVARU 25.maja 1944, u deset i trideset časova stiže poruka koju je Aleksandar Ranković po Žujoviću uputio Titu naznačivši kojim bi putem trebalo odmah krenuti.
PARTIZANKA Slavka Ranković u Drvaru 1944. godine, Foto Arhivv porodice Ranković
Kao sunce nas obasja ova poruka. Informacija o tome šta je učinjeno u pogledu odbrane pećine i obaveštenosti vojnih jedinica poslata je u pismenoj formi – na jednoj ceduljici!
Iz pećine se nije moglo sići strmom stazom koja je redovno korišćena za dolaske i odlaske iz barake. Ta je staza bila pod stalnom vatrom nemačkih strelaca. Bezbedniji, i jedini mogući način da se izađe iz pećine, bilo je spuštanje, uz pomoć konopaca, na mestu gde je u kišnim periodima bio manji vodopad. Pošto nije bilo ni konopaca ni žice, problem je rešen spajanjem svilenih padobranskih užadi. Prvi su izašli Tito i njegov pratilac, Nikica.
Najzad smo jedan po jedan, počeli da se spuštamo do podnožja stena. Naravno, nikakvog redosleda nije bilo, niti otimanja oko toga ko će pre. Mirno smo se i brzo spustili konopcem do podnožja i tek smo se odatle prebacivali dalje. Tito je bio među prvima.
Poslednje smo napustile pećinu Olga Humo i ja. Olga je bila Titov prevodilac, a inače stara partizanka i veoma draga drugarica. Dobro je poznavala ceo taj prostor. Još jednim pogledom obuhvati pećinu da proveri da li je u njoj ostalo nešto što bi mogla i što bi trebalo da ponese. Pre nego što smo se spustile, pronašla je neko piće, pa smo srknule za „srećan put“.
Od mesta gde smo se spuštali na zemlju skretali smo levo, do poveće stene, odakle smo se peli prema vrhu brda. Ispred te stene stajao je Sreten Žujović – Crni, koji nas je upućivao dalje. Sa kraćim pauzama, dotrčavamo do njega, a on nas propušta iza stene. Kada sam ja dotrčala on podiže ruku i reče: „E, ti ne možeš!“ Kao disciplinovani vojnik brzo istupim za korak i stanem u stranu. Međutim, Crni se nasmeja i već me požuruje da prođem dalje. Našalio se, jer me je znao još od ranije, kada je sa grupom drugova na kratko boravio među slovenačkim partizanima. To je bila prva šala tog zaista uzbudljivog i nezaboravnog dana.
SAMO što smo izašli iz pećine, oko 11.30 časova, pojavila se nova grupa neprijateljskih aviona. To je bio drugi avionski napad, za kojim je sledio drugi desantni talas padobranaca. Nebo se opet nije videlo od padobranaca, ali je naša perspektiva sada, ipak, bila sasvim drukčija. Nismo više blokirani u stenama, već smo na slobodnom prostoru.
Doduše, i dalje smo bili izloženi jakoj neprijateljskoj vatri i sa zemlje, i iz aviona, što je znatno otežavalo naše penjanje ka vrhu. Jedan po jedan, prebacivali smo se od žbuna do žbuna, a svi su mali i kržljavi, pa na skoro golom krasu, gotovo i nema zaklona.
Brzo se razilazimo da bismo bili što manje upadljivi. Svako pronalazi svoj put do vrha.
Ispred mene je Kardelj, i ja brzo krećem za njim, vodeći računa da ga ne izgubim iz vida.
On je jedini koji me dobro poznaje još iz Slovenije. Strahovala sam da se ne odvojim od grupe kojoj pripadam, da se ne izgubim i ne zalutam.
Naposletku stižemo na kosu iznad pruge, tj. iznad Gradine. Ovde je sada relativno mirno, mada je i ovaj plato u toku dana često bio izložen snažnom mitraljiranju iz aviona.
Na platou, iznad Gradine, bilo je zborno mesto. Ljudi su postepeno pristizali. Dosta ih nedostaje. Tita takođe još nema, što je izazvalo veliku uznemirenost svih prisutnih, pogotovu Rankovića i Kardelja. Kada se, s priličnim zakašnjenjem, Tito najzad pojavio, bili smo svedoci njihovog toplog i srdačnog susreta i spontanog drugarskog zagrljaja, što je za tili čas i kod nas, mlađih, odagnalo potištenost. Tako je zabrinutost ustupila mesto optimizmu i sigurnosti. Teško je opisati radost i raspoloženje koje je zavladalo u trenutku Titovog dolaska.
Kako pristižemo na plato, tako već u dahu iznosimo svoje utiske, vidno uzbuđeni i premoreni. Vreme preživljenog još se oseća. Ono je tu sa nama i u nama. Obuzima nas radost što smo uopšte stigli na ovo mesto. Kakva sreća što smo tu.
PROŠIRUJEMO saznanje o današnjim događajiima i kao dragoceno ocenjujemo to što je Ranković uspeo da u pravo vreme izađe iz pećine i preduzme sve potrebne mere da se pokrenu svi ljudski i materijalni potencijali kako bi se odbranili i spasli Vrhovni štab i ostali. Naime, Marko se, odmah po izlasku iz pećine, prebacio na plato iznad nje kako bi ispitao koliko je opravdana sumnja da su Nemci spustili padobrance i na teren na vrhu brda. Konfiguracija tog područja bi, kako se ocenjivalo, dozvolila ostvarenje takvog nemačkog poduhvata. U tom slučaju, izvlačenje iz pećine bilo bi veoma teško, ako ne i nemoguće. Na sreću, to se nije dogodilo i plato je bio slobodan. Kad je to utvrdio, Marko je preduzeo niz mera da zaštiti pećinu i stvori uslove za njeno što brže napuštanje.
Usput je prikupljao partizane, iz Pratećeg bataljona, i ostale koji su se tamo zatekli.
Tu se našao i Tone Sotler koji je doneo poštu Vrhovnom komandantu od predstavnika naše zemlje kod saveznika u Italiji i Africi – Vlatka Velebita.
Zajedno s njim se nalaze i Miloš – Milan Zabukovec i Janko Mehle sa dva mitraljeza, i Marko ih odmah upućuje na položaje iznad pećine u cilju njene odbrane.
Marko je jedinicama NOV poslao kurire sa informacijom o desantu i naređenjem da ubrzanim maršem krenu na Drvar, pošto postojeće snage nisu bile dovoljno jake da izdrže borbu sa daleko nadmoćnijim neprijateljem. Zatim je i oficirskoj školi Vrhovnog štaba koja se nalazila blizu Drvara, naredio da po svaku cenu brani kritičan pravac koji vodi ka pećini. Borba se vodila prsa u prsa i svi su zadaci izvršeni. Oficirska škola, u kojoj je bilo 127 slušalaca, nalazila se u selu Šipovljanima. To su bili vojnički i politički prekaljeni kadrovi. Oni su se osposobljavali za nove dužnosti na koje je trebalo da budu upućeni posle završetka školovanja. Krenuli su u Drvar sa skromnim oružjem, pošto su svoje ostavili u jedinicama iz kojih su upućeni u školu. Zato je najpre trebalo preoteti oružje od neprijatelja – što je i učinjeno! Osim toga, uz pomoć Miladina Ivanovića, partizanskog komandanta, tada zaduženog i za vezu sa stranim vojnim misijama, organizovano je i izvlačenje neboračkog ljudstva i stranih vojnih misija iz grada i svi su upućeni u pravcu Potoka.
MI SMO posle toga krenuli dalje sa tog područja, slobodnije i sigurnije. Uveče smo se zaustavili na livadi pokraj jedne kolibe. Tu smo naložili vatru i posedali oko nje. Dan nam je bio naporan, iscrpljujući, pa smo s radošću dočekali odluku da malo predahnemo.
Zamenik šefa engleske misije pri Vrhovnom štabu, pukovnik Strit (Ficroj Meklejn se tada nalazio u Italiji), izvadio je iz svoje torbice jednu čokoladu koja nam se, posle svega, učinila kao „dar s neba“. Najbolji je predlog bio da se čokolada prokuva sa vodom i da svi dobiju po koji gutljaj. Tako je i učinjeno. Branka je obavila taj posao. Titu je tih nekoliko gutljaja sipano u čašu, koju je on, sedeći na podu, stavio na koleno. Međutim, nije uspeo ni da je okusi, jer je njegov vučjak Tigar vrteći se oko njega, oborio čašu, a napitak se prosuo po zemljanom podu kolibe. Svima je bilo žao što se to baš njemu dogodilo, ali čokolade više nije bilo. Sem tog napitka niko ništa nije okusio čitavog tog dana. Tito ipak nije bio neraspoložen. Bio je srećan kao i svi, i ubeđen da je uspešnim izlaskom iz pećine svima nama, zapravo, poklonjen život.
Okupismo se oko vatre, dugo se priča o događajima toga dana, kao i o daljim planovima.
Ovo je veče jedna od najlepših uspomena, jedna od onih koje se pamte doveka. Topli ljudski odnosi, poverenje, razumevanje i iskreno drugarstvo uvek nadahnjuju i oplemenjuju ljude, a to je naročito važno u surovim vremenima.
STIGLA JE ŠESTA LIČKA
U DRVARU i okolini vodile su se sve žešće borbe sa neprijateljskim desantnim jedinicama. Već od samog početka, borbu vode delovi Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba pod komandom Miće Jankovića. U borbu se uskoro uključuju i jedinice koje, prema datom naređenju, pristižu sa okolnih položaja. Među prvima je stigla treća brigada Šeste ličke divizije. Munjevito je reagovala na vest o desantu, u najkraćem mogućem roku stigla je do Drvara i odmah stupila u borbu.
SUTRA: DUGO ČEKANI KORACI PO SLOBODNOJ ZEMLjI