VIŠE me ništa ne iznenađuje što dolazi od ljudi koji sebe žele da oslobode odgovornosti po svaku cenu, spasavajući se „pakovanjem“ drugome, ne birajući sredstva i načine.
OPUŠTENOST Ranković,Tito, Jovaka, Petar Stambolić i Jovan Veselinov, Foto Arhiv porodice Ranković
Prilikom pomenutog razgovora sa Titom na Brionima postavio sam pitanje jedne nove laži u vezi sa slučajem Stanke i Jovana Veselinova Žarka. Ukratko, ponovio sam ono o čemu sam Tita podrobno obavestio pre nego što je IK CK SK Srbije po sopstvenoj inicijativi počeo raščišćavati Stankino nedolično ponašanje. Tito se u jednom momentu okrenuo prema Gošnjaku i rekao: „Sada se sećam ovih pojedinosti i mislim da nas je Veselinov obmanuo kada je pre neki dan drugačije prikazivao celu ovu petljavinu“.
Iz ove Titove upadice bilo mi je jasno da pre Brionskog plenuma otpočele špekulacije na moj račun.
U čemu je, zapravo, stvar? Neku godinu ranije došao je u CK Slobodan Penezić Krcun i obavestio me o Stankinom ponašanju nedostojnom njenih funkcija u Partiji i o raznim aferama u koje ona često upada. Govorio je i o njenim velikim i skupocenim nabavkama raznih starina, tepiha, umetničkih slika, nameštaja i sl. Službeno su ga obavestili, kazao je, da se troše velika sredstva Izvršnog veća Srbije na izgradnju i opremanje male dvorišne kuće (na Dedinju sagrađene pored kuće u kojoj su živeli Stanka i Jovan Veselinov), koju ona već koristi za sentimentalne susrete. Kazao je, dalje, da ona vrši pritisak na službe Izvršnog veća, poziva arhitetke i naručuje planove za opremu te nepotrebne kućice. Mnogi su i otkazivali usluge kada su videli o čemu se radi.
Penezić, Dušan Petrović Šane i Rista Antunović rešili su da se partijski pokrene i raščisti njen slučaj, jer se više nije moglo prelaziti preko široko rasprostranjenih priča u čaršiji…
– Takvo njeno ponašanje pogađa Žarka i nas koji prelazimo preko tih njenih postupaka – kaže Krcun.
– Najgore je što iskorišćava i svoj društveni položaj i svoje funkcije za dodeljivanje nagrada, stanova i putovanja u inostranstvo.
Na kraju sam rekao Krcunu da bi svaka intervencija u ovoj osetljivoj stvari porazno delovala na Veselinova, dovela do razbijanja porodice, a možda i rđavih odnosa u IK. Bio sam mišljenja da je to porodični problem koji još nije postao otvoreno partijski.
Predložio sam mu da se sve odgodi dok Stanka i Žarko sami ne uvide da više tako ne ide.
Sem toga, zamolio sam da Krcun Stanki u pogodnoj formi skrene pažnju na sve posledice koje mogu proizaći iz takvog njenog ponašanja. Za takvu našu dobronamernost Stanka nije marila i avanture su se nastavile ređati jedna za drugom.
DRUGOVI iz CK Srbije su smatrali da posebno zabrinjava činjenica što neke stvari ukazuju i na politički karakter Stankinih veza, jer njene izjave pokazuju da se ona ideološki udaljava od Saveza komunista. Šane je već odavno insistirao da se partijski razmotri Stankin slučaj.
Postalo je više nego jasno da se mora partijski sagledati Stankin slučaj. Ostalo je samo da se vidi kako. Na jednom sastanku IK CK SK Srbije tim povodom izabrana je partijska komisija u kojoj su bili Šane, Vojin Lukić i Stevan Doronjski. Oni su došli da me obaveste o svemu tome i da predlože da obavim razgovor sa Žarkom, i to u isto vreme kada oni počnu razgovor sa Stankom. Skrenuli su mi pažnju na težinu slučaja i da bi ovo moglo dovesti do nekog šoka kod Žarka. Nije pomoglo što sam se odupirao ovom predlogu, ubeđujući ih da sami preduzmu i završe sve. Na kraju sam pristao, ali pod uslovom da se sve odgodi za koji dan kako bih prethodno obavestio Tita i ostale drugove iz sekretarijata IK. Dobivši ovaj pristanak, obavestio sam prvo Tita i Kardelja i Veljka Vlahovića. Kada sam rekao da će sve to verovatno teško pasti Žarku, Tito je baš zato predložio da ja obavim taj razgovor. Uz to je napomenuo kako je i sam čuo dosta o Stanki, pa zato treba reći Žarku da se pomiri sa stvarnošću… Nije mi bilo pravo. Pitao sam se zašto uvek meni padaju ovi nezahvalni poslovi.
Eto, tako je je okončan jedan skandal koji je zaista s razlogom i redovnim putem pokrenut.
Izveštaj pomenute komisije razmatrao je IK Srbije, a ja sam obavio mučan razgovor s Veselinovim, koji sam sa ne malim uzbuđenjem započeo u CK, a završio u Lipovičkoj šumi.
S nama je pošao da bi tom drugom delu razgovora – na Žarkov predlog – prisustvovao i Radovan Grković (član CK SK Srbije).
Godinama sam bio na takvom partijskom poslu da su ljudi, često i po navici, dolazili kod mene radi ovakvih i drugih raznih partijskih problema. Oni su bili nezadovoljni kada ih lično nisam mogao primiti i rešavati njihove probleme, a problemi skoro nikad nisu bili samo lični. I takve poslove sam smatrao svojim partijskim zadatkom, a delovao sam prema vladajućim normama u Partiji, uspešnije ili manje uspešno, ali uvek ljudski i pravedno.
Razgovor sa Veselinovim završio sam u Lipovici mnogo lakše nego što sam u početku zamišljao. U jednom trenutku učinilo mi se da je meni možda bilo i teže. Kada sam ovo ukratko ponovio Titu na Brionima, reagovao je veoma uzdržano. Stvar je bila toliko jasna da je svaki komentar suvišan.
Veselinov je, međutim, očigledno na vreme uvideo da „moj brod“, zahvaćen čudnom burom, počinje da tone, pa je plašeći se za svoj bagaž naglo počeo da zaboravlja kako se taj slučaj stvarno odigrao.
Sve u svemu, svi su znali kako je tekla i kako se otkrila cela stvar, znali su kako je otpočela i kako se završila. Svi su aplaudirali onima koji su je razrešili i nagrade im čak podelili. Ali, tim istim ljudima nije ništa smetalo da u vreme Brionskog plenuma izjavljuju kako sam, eto, baš ja, taj deformisani Ranković, bio predsednik komisije za ispitivanje izmišljenih grešaka jedne vrle drugarice kao što je bila i ostala Stanka Veselinov. U tim pričama nije ništa manje odvratna i verzija o tome kako sam lično ja pokrenuo njen slučaj, pre svega iz nekih zadnjih namera prema Jovanu Veselinovu.
KADA sam u junu ove 1966. slušao optužbe o ozvučavanju i prisluškivanju nisam mogao da se otmem utisku da se time obnavljaju iste one sumnje koje su Tito i Jovanka i ranije imali. U kasne sate jedne noći pre nekoliko godina pozvan sam na razgovor u vezi sa njihovim novim nezadovoljstvom i sumnjičenjem generala Milana Žeželja. Žalili su se kako je Žeželj povezan sa nekim sumnjivim beogradskim sredinama i kako se kreće u društvu sumnjivih ljudi. Na osnovu toga i drugih zapažanja izrazili su sumnju u njegovu odanost Titu, što je utoliko bilo delikatnije jer se nalazio na položaju komandanta garde i ličnog Titovog obezbeđenja.
U prvi mah nisam mogao da razaberem o čemu se radi, otkud tako naglo i oštro sumnjičenje Žeželja, jer sam znao za Titovo neograničeno poverenje koje je uvek imao u njega i njegovo rukovođenje obezbeđenjem. Na moje interesovanje postoji li nešto opipljivije na čemu bi se zasnivale takve sumnje, Jovanka je pokazala jedno anonimno pismo upućeno na njenu adresu. U tom pismu je zaista bilo nekih neukusnih priča o Titovoj ličnosti, a posebno o Jovanki kao bivšoj sobarici u Titovom stanu u Užičkoj 15. Jovanka je sve te intrige primila zdravo za gotovo i pripisala ih Žeželju, pa izvela zaključak da je njega „poneo vrag“. Sem toga, navedene su neke njegove zloupotrebe, kao, naprimer, korišćenje lovačke kuće u Karađorđevu za večeru sa svojim drugovima.
Ukratko, Jovanka je Žeželja dovodila u vezu sa podacima iz anonimnog pisma i optuživala za zloupotrebe u celokupnom materijalnom poslovanju Maršalata. Bila je razdražena do te mere da Titu nije ostalo drugo nego da je smiruje. Meni je sve to bilo veoma neprijatno.
ODVRATNE VERZIJE
SVI su znali kako je tekla i kako se otvoren slučaj Stanke Veselinov, znali su kako je otpočela i kako se završila. Svi su aplaudirali onima koji su je razrešili i nagrade im čak podelili. Ali, tim istim ljudima nije ništa smetalo da u vreme Brionskog plenuma izjavljuju kako sam, eto, baš ja, taj deformisani Ranković, bio predsednik komisije za ispitivanje izmišljenih grešaka vrle drugarice kao što je bila i ostala Stanka Veselinov. U tim pričama nije ništa manje odvratna i verzija o tome kako sam lično ja pokrenuo njen slučaj, pre svega iz nekih zadnjih namera prema Jovanu Veselinovu.
SUTRA: TITOVA VILA U ZAGREBU I DEVIZE SA GOLOG OTOKA