HOBOTNICA koja je stigla da se uvuče u domove, komitetske kancelarije, fakultetske slušaonice, fabričke pogone doživela je nekoliko organizacionih reformi – rođena kao OZNA, karijeru je završila kao Služba državne nezbednosti (SDB).
Branko Ćopić je bio prvi pisac kome je Broz lično pretio, Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija…
Ali najjača je bila onda kada je u zakonima bila nevidljiva, kada se zvala Udba. Njeni tvorci, ideolozi i operativci taložeći na sebe kontroverzu za kontroverzom, štitili su, ne samo bezbednost države već i poredak u kojem je monopol imala Komunistička partija. I svi oni, koji su malčice skretali sa kursa partije, posebno oni iz inteletkualnog miljea, postalaji su njeni redovni klijenti. Dokumenta o operativnom radu službe, koja su se nalazila u arhivu BIA, naslednicu SDB, predata su Arhivu Srbije odmah posle odluke Vlada Srbije 2009. da se sa njih skine oznaka tajnosti i poverljivosti, što znači da ti dokumenti više ne mogu da naškode državnim interesima.
Međutim, izveštaji o kretnju, susretima, telefonskim razgovrima, srpkih pisaca koji nisu bili spremni da se odreknu svog nacionalnog osećanja da su Srbi, što je zapravo i tema ovog “Istorijskog dodatka” nisu pronađena u Arhivu Srbije. Autor Slobodan Selinić ih je pronašao u Fondu Kabineta Predsednika Republike u u Arhivu Jugoslavije. Sudeći po tome Državna bezbednost je izveštavala lično “najvećeg sina naših naroda i narodnosti” Josipa Broza. Elem, tako je drug Tito bivao obavešetn, iz prve ruke, šta su u “Srpskoj kafani” pili, koliko su ćevapa narućili ili koga su ogovarali Matija Bećković, Duško Radović ili recimo Brana Crnčević…Zanimljiv je podatak, da je iz obilja te obaveštajne građe, Broz u javnim nastupima, spomenuo samo dva imena.
Prvi je bio Branko Ćopić, čije sudanije počelo još dok se zemlja oporavljala od krvavog rata i prvih posledica razorne rezolucije Informbiroa i raskinutog zagrljaja s Moskvom.
Zemlja se lagano oporavljala, ali su sa oporavkom lagano rasle i mnogobrojne privilegije onih koji su zaseli da vladaju u ime naroda. To će Ćopića inspiristi te će u “Književnim novinama”, u leto 1950. objaviti “Jeretičku priču” koja je uzdrmala sam vrh nove države.
Tito je u Ćopićevoj priči video aluziju “na naše najviše rukovodstvo. I jasno i javno je rekao, na Kongresu AFŽ-a u Zagrebu, da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali i da pisac neće biti uhapšen.
USLEDILI SU DOPISI komitetima o Brankovoj nepoćudnosti… Počeli su da ga izbegavaju i najbolji drugovi. Za svaki slučaj. Ali neki drugi ljudi počeli su da se vrzmaju oko njega. A njegov dosije je bio sve deblji. I partijski, u Gradskom komitetu, i policijski, u Udbi.
Punili su ga dvadeset godina.
U jednom od izveštaja o kretanju Branka Ćopića piše: “Onoga dana kada je u ‘Borbi’ izašlo saopštenje CK SKJ povodom Đilasovih članaka, Ćopić je uveče u Klubu književnika pitao svakoga ko je ušao je li za Đilasa ili ne. Neposredno posle Plenuma, međutim, pred izvesnim licima je nedvosmisleno, ali i prilično jasno, rekao: “Gadna je ova beogradska klizavica. Onomad se umalo ne đidnu.”
Ovim je hteo da kaže kako mu je malo trebalo da pre Plenuma “sklizne” po Đilasovoj liniji, ali se, eto, na vreme povukao… Ćopić je tih dana, ukoliko bi ga neko pitao je li za Đilasa ili ne, obično odgovarao: “Ja sam za Đidu… ali Veselinovićevog.”
U drugom, sa jednog predavanja novembra 1954, takođe piše: “… Naveo je primer kako je u toku rata na oslobođenoj teritoriji prikazivan skeč ‘Jazavac pred sudom’. Kad je počelo predstavljanje, predsednik odbora – seljak, popeo se na binu i svojim prisustvom tamo ometao je izvođenje programa. Na primedbu glumaca da siđe u masu nije hteo, jer je on vlast i treba da se oseti ko je on. Tendencija mu je bila sa ovim primerom da pokaže rđave korene pri formiranju Narodne vlasti…”
I tih dana u Klubu književnika sedeo je jedne noći Branko sam samcit. Niko da ga pozdravi, a kamoli da sedne. Kad u neko doba nailazi Andrić i pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna šta se sa njim dešava i da je zbog toga seo. Kad u jednom trenutku budući nobelovac procedi:
– Jebo ti take šale, piši romane, njih ionako niko ne čita – reče Andrić. Niko pre, a kažu, niko ni posle nije čuo Andrića da psuje.
* * * * * * * * * * * * *
Udbaš na Divčibarama pobrkao kuće pesnika i romanopisca
DRUGI PISAC koga je Broz prozvao po imenu bio je Dragoslav Mihailović. Posle petog izvođenja predstave “Kada su cvetale tikve”, koja rađena po njegovom istoimenom romanu, skinuta je sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dan pre toga u Zrenjaninu se oglasi se drug Broz, ocenjujući da je reč o kleveti jugoslovenskog društvenog sistema…ekspresno je održan i otvoreni sastanak SK, a ubrzo je usledila i odluka Umetničkog saveta JDP o zabrani.
Za razliku od Branka Ćopića Dragoslav je doživeo vreme kada mu je omugećen uvid u njegov dosije i iz njega je zaključio da je praćen do 1990. godine. Dosije se inače nalazi u Titovom fondu u Arhivu Jugoslavije: Nasvakom dokumentu, na 54 stranice, stoji latinička oznaka «VT” – koja se tumači kao “Video Tito”. Broz je na nekim stranicama dopisao svoje komentare: “Slučajevi retki kao kad domaćici iskipi mleko” ili “Šta na tu diskusiju mogu da kažu drugovi iz bratske Srbije?”
Foto: Milena Anđela
Veliki pisac je, neku godinu pred smrt, o poslednjoj fazi njegovog uhođenja ispričao:
“Praćenje je, po mom mišljenju, trajalo mnogo duže, a godinu 1983. obeležava vreme kad su zbog nečega to najzad morali da počnu da unose i u neka dokumenta. A tamo govore i o tome s kim se sastajem, kako se sastajem, šta govorim, da li sam bio na večeri kod nekog stranca…
U mom dosijeu pominje se jedan valjevski udbaš Branko Gvozdenić, i koji me je pratio kad sam bio na Divčibarama, gde imam kuću. On je, na primer, zabeležio da sam jednog dana došao na Divčibare. I kaže: Dragoslav Mihailović je stigao na Divčibare u pratnji nekog Vladete – nije se postarao ni da sazna da je to profesor Vladeta Janković – i, čim je stigao, stupio je u kontakt sa Žikom Pavlovićem… Uvek smo se smejali oko toga.
UDBA JE ZNALA da ja radim nešto oko Golog otoka. U vreme kad sam se spremao to da radim i kada sam vodio pregovore sa raznim ljudima, dva moja prijatelja su bila ispitivana o tome da li znaju da neko piše o Golom otoku. Udba je uvek oko mene njuškala, a ako sam nekud putovao, strogo sam vodio računa da sâm nosim torbe u kojima je bila moja dokumentacija. Sem toga, spise sam krio i izvan stana. Od trenutka kad s nekim obavim razgovor i kad ga prekucam, odmah to nosim na tri-četiri mesta kod ljudi za koje nisam očekivao da bi mogli biti sumnjivi. To nije smelo ostati u kući. A eto, taj valjevski udbaš je u moju kuću ulazio pet puta… Tajno je ulazio.
Onda se desila jedna smešna stvar da je prva dva puta ušao u kuću pesnika Petra Pajića, i tamo su šušnjarili i prevrtali i našli jedan mali rukopis u kojem je pisalo: “Upravni odbor će imati sedam članova, koji se neće obnavljati. Smrću pojedinog člana na njegovo mesto neće dolaziti drugi”, itd. Oni su fotografisali 13 stranica tog dokumenta, i to sam ja našao u mom dosijeu. Ali uopšte nisu mogli da protumače šta je to i lupali su glavom oko toga i nisu uspevali da pomisle da to pesnik možda pokušava da koncipira, recimo, pravilnik još nepostojeće zadužbine Desanke Maksimović. I opet su ušli u kuću Petra Pajića, šušnjarili i tražili i najzad su ustanovili da to nije moja kuća. Posle je taj vrli udbaš imao neprijatnost kako da se opravda za ulazak u pogrešnu kuću. I on je najzad našao odgovor u tome da sam Perinu kuću držao kao rezervu za sastanke sa istomišljenicima i sa ženama.”