NA ULICAMA se gomila kotrljala, kao na traci bez kraja…
SEĆANjA Mnoge generacije su odrasle na pričama o studentskoj pobuni 1968. godine, Foto Dokumentacija “Novosti”
Onda bi se odnekud i nekako pretvarala u red. Poredak, osmišljen odnekud. Oboje je bivalo spontano. Kad je drug Tito dolazio iz dalekih zemalja onda se gomila tiskala oko auto-puta na Novom Beogradu. Nikad nijedan političar ne vidi ništa loše u gomili, ako se nije okupila protiv njega.
Pojedinci, ali svi ponaosob, posle su pričali kako su Ga videli. I svi su verovali da je On gledao njih. Kao pred televizijskim ekranom. Gomila ne može bez praskave svetlosti lažnog Sunca.
Voleo sam, i nisam bio usamljen, da slušam razlivene priče o studentskoj masi 1968. koja se valjala od Studentskog grada do Podvožnjaka… Sto puta je prepričavano kako je policija bila jaka i nemilosrdna, ali nije bila jača… Tito je, ipak, morao da kaže, na televiziji, „studenti su u pravu“. Tako se gomila osrećila, opustila i izduvala. Nije morao da im lično kaže, dovoljno je bilo da nađe vremena i stane pred kamere.
I omili se gomili da je „u pravu“ a onda rado predaje sve ono što je bila spremna da brani „po svaku cenu“. I u ime viših ciljeva.
Mi smo živeli sa idejom kako je sve to dobro, baš dobro, rešeno u demokratijama na Zapadu. I kako mi, kao u međunarodnom pravnom sistemu nesvrstana zemlja a sa unutrašnjim elastičnim sistemom radničkog samoupravljanja, idemo u pravcu te slobode.
Hrlimo. Sećam se, kad sam prvi put u leto 1973. stigao u podeljeni Berlin, da mi se to potvrđivalo, do nekog trena.
To je bilo pre mojih studija političkih nauka, tako da nisam raspolagao nikavim instrumentarijem za politološko sagledavanje prednosti i mana. Prosto su mi uvidi u taj drugi svet u tih dva meseca boravka nudili neka pitanja. Počeo sam da ne verujem svojim očima.
Zapadni Berlin je, naravno, bio izlog najboljeg što Zapad može da pokaže. I momka sa istoka je impresionirao red. Nemački red. U mirnoj, pokrajnoj Hobrehtštrase stojim na prozoru i gledam… Dođe neki auto i parkira se izvan zadatih koordinata. Ne, to nisu gužve u današnjem smislu reči. Tada su automobili u Nemačkoj bili češći nego kod nas, ali to se nikako ne može porediti sa današnjom pokrivenošću svakog metra. I vidite, staru Nemicu, koja gleda pogrešno parkiranje sa drugog sprata sive zgrade prekoputa… koje naravno ne ugrožava saobraćaj ni u kakvom smislu reči. I ode sa prozora. Vraća se za nekoliko minuta i krivi vrat gore prema velikoj prometnoj Karl-Marks Štrase… I zaista za deset minuta dolaze dva policajca koje je ona zvala i pišu kaznu, prekršiocu reda.
Ili, bacate zgužvani papirić prema uličnoj korpi za otpatke i promašite… Uljudni sedi Nemac vas uljudno ali odrešito opominje da to podignete. Taj red fascinira, slobodne varvare.
Ali, primetio sam i – obrnuti red. Od moje usnule varoši Teslića do neuhvatljivo živog Beogradu red i poredak se sve više uočava kako idete ka centru grada, ali u Berlinu…
U SAMOM centru, na Kurfistendamu, odjednom gledate neki mladi svet mračan i raspojasan, ne da baca papirić nego mokri na trotoaru, viče neprimereno, raščerupani…
Uljudni sedi Nemci ih zaobilaze u širokom luku. Pa, čekajte, zar se mi ne spremimo pre nego što izađemo napolje, na ulicu, uredimo se… Zar nas ne vaspitavaju i u kući i u školi da budemo „fini“ i da ne budemo sebičnjaci koji će javni red narušavati svojom nekulturom… A ovde „ni stida, ni srama“?
Tih godina se i u našoj zemlji pojavila knjiga Wir Kinder vom Bahnhof Zoo (1979) u Jugoslaviji prevedena Djeca s kolodvora Zoo (izdavač „Globus“, Zagreb). Da, baš o tim devojkama i momcima koje sam video tamo, ako već nisu bili mrtvi kad sam ja prolazio Kurfirstendamom. To, ta smrt u „srećnoj zemlji“ u koju su naši nesrećni ljudi išli nešto da zarade…
„Sledećeg prepodneva sišla sam da bih kupila novina. Svakog jutra sam kupovala novine.
U stavri, otkad mi mama više nije uveče čitala odlomke o žrtvama heroina u Berlinu.
Stalno sam u novinama, više nesvesno, prvo tražila vesti o žrtvama heroina. Bile su sve kraće, jer je umrlih bilo sve više. Ali, među onima koji su pronađeni s iglom je sve više onih koje sam poznavala. Ispovest je ovo četrnaestogodišnje devojke“.
„Namazala sam, znači, tog jutra mermeladu na hleb i uzela da prelistam novine. Pisalo je već na trećoj strani. Krupan naslov: ‘Imala je samo četrnaest godina’. Odmah mi je bilo jasno. Uopšte nisam morala da čitam dalje. Babsi. Slutila sam već tako nešto. Nisam u stvari uopšte bila sposobna ni za kakva osećanja. Bila sam skroz odumrla. Bilo je kao da je to u novinama moja smrt.“
Mi smo dolazili iz sveta gde je smrt bila – ili velika odluka naših dečaka, ako treba i da umru za slobodu i svoju zemlju, ili je bila nasilje zločinaca, kao kad je Hitler 1945. mobilisao golobrade mladiće da brane Vučju jazbinu u istom ovom Berlinu. Strašno! Ali u oba slučaja se u stradanju moglo naći više smisla. Postojao je odgovor na: Zašto?
„Otišla sam u kupatilo i uzela jedan fiks. Tek sam tad mogla da se isplačem. Nije mi bilo jasno da li plačem zbog sebe ili zbog Babsi.U novinama su napravili pravu malu senzaciju: ‘Plastični špric za jednokratnu upotrebu još je mladoj devojci bio zaboden u venu leve ruke: učenica Babat D (14) iz Šenberga je mrtva. Tako je dosad najmlađu žrtvu droge pronašao poznanik u jednom stanu. Nađi R (30) je objasnio policiji da je pokupio devojčicu u diskoteci Saund u Getinskoj ulici. Pošto nije imala smeštaj, on ju je primio u svoj stan. Babet je 46. žrtva droge u Zapadnom Berlinu u ovoj godini.’ Baš drastično napisano. Onako jednostavno kao što novine uvek zamišljaju narkomansku scenu. (Kristijana F, 2017).“
Čitav svet se zgražavao nad sudbinom deteta, ženskog deteta, devojčice koja je „kad joj je bilo dvanaest godina, počela da puši hašiš u grupi nešto starijih prijatelja u lokalnom omladinskom klubu. Postepeno je prelazila na jače droge kao što je LSD i razne vrste tableta, da bi na kraju završila na heroinu. Već sa trinaest godina Kristijana je postala zavisna od heroina za koji je zarađivala prostituišući se na najprometnijoj stanici Zapadnog Berlina, Zoo“. Novinari nemačkog magazina Štern, autori ove priče, su postali svetski poznati. Bogato su nagrađeni i finansijski. Novine su zarađivale pare.
Pojedinci iz gomile su kroz čuđenje nad čudom neviđenim postajali osećajni ljudi, na trenutak, a onda su opet mogli da se vrate u more nebrige. Snimljen je i film. I šta je rezultat?
Narkomana je sve više, više, više… Društva koja su se tome čudila postajala su tržište robe o kojoj su govorila sve najgore. Kad je padao Berlinski zid 1989, jurilo se ne na Istok gde nije bilo hašiša, LSD, heroina nego na Zapad gde je plima narkokratije rasla. Oni koji su se rasplakivali nad sudbinom Kristijane F. i čudili se izjavi njene majke – („Često sam se pitala kako nisam ranije primetila šta se dešava s Kristijanom. Odgovor je jednostavan, ali sam mogla da ga podnesem tek posle razgovora sa drugim roditeljima koji su sa svojom decom doživeli slično: jednostavno nisam želela da prihvatim da je moja kćerka zavisna od droge.“) – krenuli su sigurnim putem da sebe vide u toj ulozi.
PUŠENjE BAKŠIŠA
NAŠI gastarbajteri su bili ljudi skromnih znanja, ali su o tim devojkama i momcima s Kurfistendama pričali… najgore stvari! Nemoral, prodaja tela, seks bez ljubavi, tuče s roditeljima, droga… Puše bakšiš! (Tako su razumeli njima stranu reč hašiš koja se izgovarala polušapatom.) Misliš da su znali nekog od njih? Ne. Taman posla, bilo bi ih sramota i kad bi mogli da se upoznaju.
SUTRA: AMERIČKI ANTIKOMUNIZAM IZLEĆE IZ FLAŠE KOKA KOLE