SVI PAMTE POUKE DEDA DRAGOMIRA: Porodica Panić u Ribarici ponosno čuva sećanje na slavnog pretka, junaka Velikog rata
OGNjIŠTE Dragomira Panića (1895-1992), u selu Ribarice, u Gornjem Jadru kod Loznice, živo je kao u doba kada je njime hodio, boravio i na njemu vredno radio slavni srpski junak, koji je proneo slavu zavičaja, čitavog kraja i otadžbine Srbije.
Foto Privatna arhiva
Do kuće Panića stiže se makadamom dugim oko četiri kilometra iz pravca Draginca, varoši koja je dobila ime po kraljici Dragi Mašin. Da nije junakov sin Radosav, vredan i častan čovek, svojevremeno iz džepa izvadio 10.000 tadašnjih nemačkih maraka da se uredi, bio bi to puteljak kao kad se deda Dragomir vratio, posle osam godina teškog vojevanja, od balkanskih ratova do cele albanske golgote koju je preživeo. Ratnik iz Jadra dobitnik je najviših odličja, od “Albanske spomenice” i “Karađorđeve zvezde” do takovskih ordena.
Odlikovanja, po želji porodice, čuva osoblje Muzeja Jadra u Loznici. Dragomirov sin je bio jedan od ključnih dobrotvora i graditelja hrama u selu, posvećenog Svetom Avi (dr Justinu Popoviću).
– Junaka Dragomira sam dobro znao i sa njim sam često razgovarao do same smrti, pre 32 leta – priča prota Stanko Vasić, koji je godinama službovao u Gornjem Jadru.
Foto Privatna arhiva
– Bio je ozbiljan, čestit, prijatan i pobožan čovek, koji je držao do časti i do ljudske solidarnosti. Vratio se na potpuno uništeno ognjište, krenuo je od početka i stvorio je domaćinstvo za ponos. Njegova deca Milenija, Radoslav i Milan su ljudi za primer.Dostojni oca div junaka i čoveka. Čim je malo ojačao, pomagao je onima koji nemaju. Delio je, često, sa nekima od njih i zalogaje. Takva su mu i deca, i unučad i praunučad.
Foto Privatna arhiva
Dragomira su poštovali i vojnici savezničkih zemalja, čiji su predstavnici dolazili u njegov dom. Međutim, u Brozovo vreme bio je skrajnut i tek posle 67 godina pružila mu se prilika da poseti ostrvo Vido i obiđe druge ratne staze. Vratio se, kažu ukućani, sa pomešanim osećanjima. S jedne strane bio je srećan što je doživeo da u slobodi poseti ta mesta, ali istovremeno je osećao žal za mnogobrojnim drugovima kojima je odao počast. Međutim, ni danas u rodnom selu ili Dragincu nema ulice sa njegovim imenom.
Na ognjištu solunca je danas njegov unuk Predrag sa suprugom Božicom, Rađevkom iz Brštice, čiji je srodnik, takođe veliki čovek tog dela Srbije, vladika Lavrentije (Trifunović). Vredni, gostoljubivi i ponosni ljudi uvek se obraduju kad se spomene deda Dragomir.
– Svi smo ga voleli, kao i komšiluk i čitav kraj, ali i ljudi koji su nas posećivali – priča Predrag.
– Bio je jako mudar i bistar čovek. Ne samo da nam je prepričavao događaje iz slavnog vojevanja, već nam je davao poruke i pouke, savete i upute o životu. Pamtim svaku njegovu “lekciju”. Deda je zapamćen i kao veliki radnik, pravednik, požrtvovan za porodicu kao što je bio i za otadžbinu, ali, kad zatreba, oštar i strog. Kad se sve sabere bio je, zaista, gorostas od čoveka i s razlogom smo ponosni na njega.
Foto Privatna arhiva
Riznicu o dedi čuva posebno njegov praunuk Branko, koji je završio Bogosloviju, Bogoslovski fakultet i studije za IT tehnologije. Živi i radi u Beogradu, tu je, veli, pred ženidbom, ali često je na ognjištu kod oca, majke, brata. Branko ima mnoga dokumenta o slavnom pretku – od fotografija, video-zapisa, knjiga, do predmeta iz rata i svakodnevnog života. O dedi sprema i lično, pisano, svedočanstvo o tome kako ga je on doživljavao. Ističe da su u francuskoj ambasadi on i otac primljeni sa posebni počastima. Seća se da su dok je bio dečak dolazi Francuzi da o pradedi Dragomiru snime film.
Foto V. Mitrić
Zakasnele počasti
PANIĆI nisu od onih ljudi koji se žale, ali konstatuju da junak Dragomir u vreme socijalizma nije imao status kakav zaslužuje. Tek početkom devedesetih godina Dragomiru su počeli da odaju počast i gotovo da nije bilo svetkovina u čast junaka iz Velikog rata na koju nije pozivan. S druge strane, njegova materijalna situacija ostala je neizmenjena.
