TETAK OBRENOVIĆA BIO JATAK KARAĐORĐEVIĆA: Petra Mrkonjića tajno skrivali u Gornjem Milanovcu – porodica tek 1903. saznaje koga je čuvala
BLAGODAREĆI” nasilnim promenama srpskih vlasti i skrivanju saznanja o njima, još ima istrgnutih listova iz povesnice Srbije. Naročito o međudinastičkim sukobima za tron Srbije, za koji su se borile ne samo tada dve suparničke srpske dinastije, Obrenovići i Karađorđevići, nego i krunske glave evropskih dinastija. Nadasve, u sve su bile umešane i tajne službe: Evidenc biro Austrougarske, ruska Ohrana, konzulati ostalih velesila koji su uz diplomatsku ulogu izvršavali naloge obaveštajnih službi svojih matičnih država. I još nekih.
Foto: M. Bošnjak
Tragovi tog neobičnog, javnosti nepoznatog kolopleta sakrivene istorije, dovode nas kod potomaka istorijski poznate porodice Sretenović u Gornjem Milanovcu. Do saznanja kako je njen najpoznatiji član, Maksim, iako zet dinastije Obrenović (tetak kraljice Drage) a zakleti karađorđevićevac (!) od svih tih agenata i mogućih ubica kao jatak sačuvao život knezu Petru Mrkonjiću, kasnijem kralju Srbije Petru Karađorđeviću Prvom, onda i suverenu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Foto: M. Bošnjak
– Moj deda po majci Maksim Sretenović čuvao je život Petru Mrkonjiću, knezu Petru Karađorđeviću Prvom, od Majskog prevrata 1903. kralju Srbije, od pristalica dinastije Obrenović i agenata Bog zna kojih tajnih službi. Baš u ovoj kući, gde ste nam časni posetilac, samo što je tih zlokobnih godina ona drugačije izgledala… To istinsko sećanje od kraja 19. veka sve do sada, traje u našoj i tad jednako čuvenim porodicama privrednika. Bilo je iz tih vremena tajnih sećanja i zapisa o tim događajima, ali sve to je nakon 1945. otišlo “u vetar” – setno pričaju penzionisana istoričarka Marija Drašović (88) i njen suprug Ilija Drašović (91), doajen srpskog akademskog slikarstva.
Foto: M. Bošnjak
Maksim je bio čuveni privrednik u rudničko-takovskom kraju. Uz ostalo, bio je vlasnik tadašnjeg hotela “Nacional” – na njegovom mestu sada je zgrada Opštine. U deset uzastopnih saziva Skupštine Kraljevine Srbije bio je narodni poslanik. Politika mu nije bila potrebna za sticanje imetka, naprotiv, ali bio je zakleti karađorđevićevac usred ovog kraja, zavičaja i srca – suparničke dinastije Obrenović!
Sin advokat vukao cigle
– MAKSIM je bio jedan od trojice najagilnijih funkcionera tadašnje Radikalne stranke. Njegov sin Lazar, moj otac, gimnaziju i fakultet završio je u Lionu, u Francuskoj, bio je advokat. Ubrzo iza Drugog svetskog rata, komunisti Lazaru i mom stricu Dragutinu presuđuju, da na leđima, na uprtači nose ciglu na građevine. To je lično kontrolisao predsednik Takovskog sreza M. J. Koliko Lazar nosi cigli? Dodaj mu još po jednu, dve i javite mi kad umre! Uvek je to naređivao šefovima gradilišta – tužno će Marija.
– Lazaru su vlasti KPJ 1952. formalno vratile advokaturu, ali opet je morao da se sudi protiv njih, uzalud. Pred smrt, molio me da ga fotografišem pred svakom građevinom, na koju je mučenički nosio cigle. Mnogo nepravdi za jednog čoveka – dodaje Ilija Drašović.
– Maksim je po cenu pogibelji svoje familije i sebe, čuvao Petra Mrkonjića, to jest kneza Petra Karađorđevića – nastavlja Marija. – Dugo je izbivao iz kuće, poslom i politikom. Ovo je sećanje Maksimove supruge Zorke, moje babe i naše porodice: Jedno veče, Maksim tiho dolazi u kuću sa nepoznatim čovekom u običnom narodnom odelu. Zamoli Zorku da tom čoveku u lavoru opere noge, takav je to bio običaj prema uvaženom gostu, da mu spremi i mezetluk, i naredi: “Ja ću mu odneti meze, niko drugi!” U svitanje odoše, i tako više puta. Posle Majskog prevrata 1903. Maksim donosi novine, pita Zorku: “Poznaješ li ovog čoveka, kome si noge prala, spremala jelo…?” Zabezeknuta, ona prepozna kralja Petra Prvog…
Odškolovao i ćerke
OSIM što je bio vlasnik hotela “Nacional”, moj deda Maksim bio je veletrgovac, imao je ledaru sa spratom u zemlji, pa štampariju sa kojom je osnovao tad čuveni politički list “Takovo”. Iz dva braka imao je sedam sinova i četiri ćerke. Prvo se ženi Marijom Lunjevicom, ćerkom vojvode Nikole Lunjevice (!) tetkom kraljice Drage Obrenović, zatim Zorkom, mojom babom. Svu decu, i mušku i žensku, što tad baš nije bio običaj, odškolovao je, uz motiv i moto: “Zemlji napredak zavisi od inteligencije”!
Maksim umire 1916. u 65. godini života. Njegov štićenik, kralj Petar Prvi, nadživeo ga je pet godina. U pamćenju naroda rudničko-takovskog kraja, vazda opreznog prema bilo čijoj politici i istoriji, Maksim je ostao dokazani filantrop, pomagač časnih, a siromašnih.
